Učitelj

ининнннниннннннннинниннллинининиинилнениинниииа ин 7 7

да није поменуто онако како је по њиховом високом мишљењу о себи требало — они одмах донесу готов суд о целој књизи. Милоша Р. Милошевића нема у регистру моје књиге. Моја готовост да у његовим обимним књигама, уколико сам његово излагање с највећим самопожртвовањем могао да пратим, утврдим неку одређену мисао која би по својој савремености или и иначе имала вредности да буде поменута, није била награђена успехом. Један такав критичар, Салих Љубунчић, на кога се М. са задовољством позива а помало и угледа, нашао је чак разлога да ово моје усмено сазнање јавно потврди, па да у неистинитом претстављању текста, извртању и произвољном тврђењу иде до границе, на којој почиње поступање, за које би се право обележје морало употребити једно сасвим необично име у стручној штампи. Смелији а површнији од М. (ето бар једног признања за М."), Салих је са много мање увијања писао свој памфлет. Сваки његов навод ја сам побијао само навођењем тачног текста из своје књиге.

Наводећи ове чињенице, ја не мислим њима да обеснажујем неповољан суд који би на исправан начин био донет о мојој књизи; ја тиме објашњавам сва она сакаћења текста и извртања којим се унапред донети суд хтео да оправда, и исто тако и целокупно држање оних који моју књигу из својих посебних разлога хоће да омаловаже по сваку цену, али маскирано тако да изгледа као критика. Од објективне критике, ма какав био њен суд, не бежим. У предговору своје књиге ја сам, слично Петерзену (а пре њега), наговестио све моменте који и читаоцу и критичару треба да олакшају правилно сналажење и оцену при улажењу у њену садржину и њен смисао као целине. На крају сам рекао: „Колико је књига успела да задовољи све означене потребе, остављам да цени стручна критика. Сваки објективни суд о њој биће у исто време и прилог за обилатију и успешнију обраду педагогике и код нас“.

Објективну критику сам, дакле, и сам желео, а она је увек строга у правом смислу те речи. Основни је закон објективности (о лојалности и да не говорим) да се о учињеним саопштењима за план рада води рачуна, па да се, ако се изнети погледи на план не усвоје, пре свега они нападају, јер се цео рад управљао по њима. Ко пређе преко тога и обраду цени по неком другом плану који он са своје стране хоће књизи да наметне, па поред тога још своју „критику“ заснује на појединим пасусима, кидајући их намерно из њихове логичке повезаности у целину и дајући им из привидне тежње смисао који они немају као саставни део целине, тај пише памфлет а не критику. Уколико се безобзирније то чини, утолико ту мање може бити речи о „строгости“ а више о злоби и „срдитој немоћи" при негирању свога: