Učitelj

способност за нормалну употребу речи може у наведеном реченичком склопу, поред све његове стилске „учености“ и „укусности“, да нађе ипак само троје, да то обележи као „трихотомни принцип" или истакне као „свето тројство у бићу (сад већ не у суштини) свих ствари и развитку посебног и општег човековог духа", тј. као неки проузрок целокупне материјалне и духовне стварности и свих вредности, јер „суштина бића" њиховог налази се у „постајању двојег супротног“ итд. — како већ М. говори. Он, до душе, на претходној страни прави разлику између „суштине човечјег бића" и „суштине филозофсконаучног духа која је у логосу“, али о томе доцније, а овде се каже да „свето тројство" ипак обухвата „биће свих ствари и развитка посебног и општег духа". За М. ту нема никакве противречности. Разумљиво је да ни М., баш да је све друго било како треба, не би могао опростити „неверовање“ у ово његово ново божанство. Покушамо ли ипак да његово „чаробно“ тројство (,„трихотомни принцип“) применимо у случају о коме је реч, онда се добија ова слика: двоје (мишљење и осећање, мишљење и воља, осећање и воља) увек стоје у односу супротности међу собом; једно (било мишљење, било осећање, било воља) ниже је; једно (било мишљење, било осећање, било воља) више је; двоје супротно на неки начин постане из оног што је „ниже“ и у исто време буде „надмашено“ оним што је „више“, те се тако добије „њихово јединство". Шта чини да увек „двоје“ буде супротно и на основу чега М. говори о њима и пре постајања; шта је оно „ниже“ и зашто је ниже, а шта оно „више“ и зашто је више; како бива „постојање“; у чему је јединство — све то остаје само предмет исто тако произвољног као и празног нагађања, ако би ко хтео и тиме да се бави. И лице које овако пише, говори о „нејасности", „магли“, „неукусном фразирању“ у мојој педагогици! Сасвим мирно ја ту остављам читаоцима да учине избор одн. донесу суд.

Ако сви ови „диалектичко-логички односи мишљења, осећања и воље“ Милошевићеви могу уопште имати какав смисао, онда је он у томе: што М. усваја „старо ногаре“; што не признаје стално, нераздвојно јединство свих страна душевног живота (воље, осећања и мишљења) као дато (јер, забога, оно увек постаје као „двоје супротно" из једног „нижег“ кад се „надмаши“ итд.). Тиме М. проповеда једно учење које нико досад није на означени начин уопште проповедао, а с гледишта савременог педагошког сазнања такво проповедање претставља једну апсурдност која по својој неозбиљности не вреди да буде поменута, па је нико и не помиње. Ја нећу овде да пребацујем М. тежњу за оригиналношћу, макар и оваквом, ма да он мени редовно то пребацује, јер је он, изгледа, нешто научио о тези, антитези и синтези, али није имао ни толико способности да то правилно разуме, још мање је пак у стању да тој методи да своју обраду.