Učitelj

Сукцесивна и симултана аперцепција бројева

При свему досадашњем нашем раду на бројењу и схватању бројева радило се о сукцесивном схватању бројева, које је много слично почетничком читању, где дете чита слова, једно по једно, како се нижу једно за другим. То је такозвана сукцесивна аперцепција бројева. Она не може бити довољна основа за доцније рачунске радње. Потребно је да се од те сукцесивне аперцепције пређе на симултану аперцепцију, која се састоји у томе да дете схвати целу бројну количину. То је стање слично као кад човек, па и дете првога разреда, кад мало боље увежба читање, па једним погледом обухвати сва слова једне речи. За симултану аперцепцију код читања служе као средства словарица и штапићи од којих се праве слова, док код аперцепције бројева могу згодно послужити полудинари, или, ако се до њих не може доћи, онда новац који деца припреме од хартије. Даје се, на пример, свакоме детету десет комада полудинара или папирних комада који претстављају новац. Деца их броје: један полудинар, два полудинара, три полудинара, итд. Када их поново броје, онда не изговарају реч полудинар, него само дижу и броје: један, два, три, четири. ... При поновном бројању не дижу их, него једноставно броје показујући прстом, па очима, не показујући прстом. То је пут од спољашње до унутрашње очигледности, пут од опажања до претставе, пут који даје солидну основу за даље рачунање. После овога бројања приступа се изградњи бројних слика. У том погледу нема јединствености. Многи употребљују Лајеве бројне слике, које се састоје из „2Х 4" системе, други опет Борнове, које се састоје из „2%5'" система, трећи приказују бројеве на различите начине, док их има који сасвим одбацују бројне слике. Сматрајући да бројне слике могу корисно послужити настави у рачуну, ја ћу приказати начин, како др. Фриц Фогт, бивши учитељ у Халберштату, ватрени присталица радне школе и ученик Гаудигов, развија бројну слику броја два и четири.

Фогт полази од доживљаја. Ученици имају пред собом новац, као што смо рекли напред. Налазе се у времену ранога пролећа, јер тамо школа почиње првога марта, дакле, у времену када су деци још сасвим свеже успомене на зимске дане. Наједнапут некоме од ученика дође идеја да прави Снешка Белића. Ту идеју прихватају и остали са радошћу и наједнапут почиње рад. Интересантно је, каже Фогт, да сва деца почињу рад од главе, коју, разуме се, праве од онога новца што је пред њима. То је истоветна појава која се опажа и при цртању. Добра ствар, јер постајање бројне слике мора да иде тако да се други комад новца мора ставити испод првога. Да није тако било би тешкоће, јер су деца до сада постављала предмете један поред другога, од лева на десно. Иза тога управља се настојање на то, да се два истовремено схвати, да се учини корак од сукцесивнога ка симултаном схва-