Učitelj

тању. У ту сврху црта се два 2 — слика — по неколико пута на школској табли и покушава да се два истовремено схвати. Затим се покрије један и да прилика деци да виде слику један. Затим се опет покаже слика два и наводе деца да и њу поновно схвате као целину. Коначно, нацрта се слика два као усправна црта да се и тако помогне деци да схвате два као целину. Сада се постављају две слике на зиду једна под другу. Тражи се од деце да гледају у средину између те две слике и да их истовремено виде. Иза тога ученици затворе очи и труде се да затвореним очима виде слику броја два. Ту се можемо уверити да већина ученика и при затвореним очима стварно и јасно виде слику броја два. То је могуће, јер међу седмогодишњацима има врло много деце, која се зову ајдетичари, а чија се способност састоји у томе да при затвореним очима у пуној јасности виде претставе. Ова способност, каже Фогт, губи се доласком пубертета, па је потребно да се до тога времена у што већој мери користи. Могуће је да се вежбом ојача и учини трајном својином. Ну, то је могуће постићи само код неких лица.

После овога вратимо се опет кружићима. Пустимо децу да их поставе преда се на клупу у облику Снешка Белића. Кружићи могу бити црвене боје. Упутимо децу да у њих гледају извесно време, отприлике десет секунди, па их тада упутимо да гледају на зид — бео зид и наједанпут ће се нека деца почети јављати да на зиду виде два зелена кружића. После њих јављаће се и друга деца, а често и такова која не виде ништа. То не смета, јер ће и та деца у том моменту имати у свести претставу броја два. Ако Кажемо деци да окрену кружиће, па да их посматрају с друге стране која је плава и ако их након десет секунада упутимо да гледају у зид, рећи ће нам да виде жуте кружиће. У оба случаја ради се о комплементарним бојама, о којима учи физика.

Фриц Фогт сматра да посао на зарађивању бројне слике није још завршен, он, после изазивања слика комплементарним бојама, сматра да је дечија фантазија толико узбуђена, да и поједини ученик с овом бројном, сада стеченом сликом може да веже неку своју индивидуалну претставу, па пита: „Шта мислиш ти, кад тако гледаш та два своја кружића"г „Мислим на точкове свога рола“! — „Мислим на слику коју сам видео на зиду", „Мислим на дугмета на капуту мога брата".

Долази на ред број 3, 4. Трећи комад новца мора се поставити горе десно. „Да направимо жену Снешку Белићу"“! „Она ће бити исто толико велика колико и он"! Глава мора да стоји у истој висини. Сада долази тело. Оно је испод главе. Постављамо четврти кружић испод трећега. Симултано схватање броја четири врши се пре симултаног схватања броја три, јер је памћење бројне слике броја четири лакше него броја три. Са четири чине се исти покушаји као и са два. Опет долазе до свога права индивидуалне претставе броја четири, а овде фантазија има још веће поље рада. Ту један ученик види четири точка