Učitelj

своју дужност да свим силама и средствима брани и одбрани оно за што су умирали његови дедови и зашта се борио и он сам на свима фронтовима света тј. демократију и слободну властиту државу.

Упоредо са том еволуцијом у назорима почело се све више пажње поклањати проблему: како да школа узме учешћа у томе припремању читавог народа на одбрану! Овде сусрећемо интересантну чињеницу: иако је на све стране било доста туђих узора (Ба а, НИегјидепа, |емепје, азоамјасћит, ћагсхег и др.), ипак је чехословачко учитељство и јавно мнење одмах од самог почетка осетило да се не може педагошки озбиљо говорити о васпитању омладине за одбрану, ако се то васпитање — по угледу на туђе узоре —- схвати у милитаристичком духу. Почео се тражити идеолошки основ васпитања за одбрану (како се чешки назива „Бгаппа мусћома“), иде се „до корена“ психолошким проблемима који су у вези са тим питањем, а из тога се изводе педагошки и дидактички закључци,

Блаженопочивши президент — Ослободилац 1. Г. "Масарик објаснио нам је идеолошки потребу, па и неизбежност одбране. Одбацио је филозофију која негира потребу одбране речима: „Бранити се можемо, требамо и морамо!“ Али било је потребно да се популарише читав низ обичних појмова у вези са тим комплексом проблема који се нису увек добро и јасно схватали. Велика већина народа схватала је гацифизам, као што смо већ рекли, сасвим мистички наивно. После рата превладало је опште веровање у вечни мир. Било је потребно нашу демократску јавност преваспитати да пацифизам схвати реално, а реални пацифизам не затвара очи пред датим чињеницама и уме да разликује одбрану од напада. Њему је противположен белицизам у његовим најразноврснијим облицима. Наш грађанин треба да осећа гађење према нападачкоме рату, али мора да призна потребу одбранбеног рата и мора да уме разликовати узроке који доводе до једне или друге врсте ратова. Задатак „васпитања за одбрану“ баш и јесте да научи најшире слојеве народа да схвате мотиве и узроке рата и да према тим мотивима и узроцима доносе моралну оцену о оправданости његовој. Из тога следује да и пацифиста може да буде бољи војник него плаћени најамник или крвожедни и офанзивни фанатик, јер је његово делање идеолошки образложено и почива на моралним темељима. Сваки војник треба да зна зашто се бори и за шта се бори.

Ово морално васпитање за одбрану треба из психолошких разлога да почне већ у детињству, пре свега због тога што служба у кадру има задатак да војника у првоме реду технички добро извежба и спреми за рат, а онда и због тога, јер су извесне психичке диспозиције и тенденције приступачне васпитним утицајима само у детињству. Али васпитање за одбрану спада у народну школу и зато, јер има да обухвати цео народ, пошто ће „тотални рат' будућности да