Učitelj

и многим научним елементима (знањима и вештинама), што их садржи нармални наставни програм за народне (основне и грађанске) школе, а често имају и војничко-технички значај и карактер (оријентација на мапи, на терену, сигналисање, телефонирање, телеграфирање и др.), придаћемо у „васпитању за одбрану“ већи значај него што су га имали до сада. Истина, нећемо занемарити ни систематско и са планом извођено вежбање чула, јер је то једна од основних психофизичких компонената доброг борца, па онда ни вежбање смисла за оријентисање (оно чему Немци веле „Сејапдечпп") који се, према испитивањима психолога, заснива углавном на памћењу и на „смислу за смер".

Са гледишта психологије детета врло је важно да се имају у виду два психолошка елемента који су — да тако кажемо — камен темељац одбранбене психологије. На њих врло стварно и опширно упозорава наш М. ЗКођера у својој новој књизи „Мусћома К obranč miru" („Васпитање за одбрану мира" — Praha 1938, издало „РОеасм! Котепзкећо"'). То су: психолагија борбеног нагона и психологија страха.

Борбени нагон је део нагона за самоодржањем, према томе је нормална биолошка појава. Хал је препоручивао потпуни педагошки индиферентизам (да се тај нагон остави својој судбини тј. да се педагошки на њ уопште не утиче). Немци су опет за то да се тај нагон свесно развија и систематски потпомаже и његов развитак потстиче у офанзивном смислу. Нама не одговара ни једно ни друго схватање, ми смо за то да се тај нагон разумно усмерњује. Тај нагон треба „превести" на неко племенитије поље и дати му вишу форму. Борбени нагон манифестује се код деце (нарочито код дечака пред пубертетом) у виду познате склоности за тучњаве и свађе, а води своје порекло директно из сувишка енергије. Томе урођеном нагону за борбеношћу треба поставити узвишеније и племенитије задатке, него што би их он сам изабрао. Вештачко потискивање борбеног нагона могло би за појединца имати катастрофалне последице (пасивитет, попуштање, мекуштво, бојажљивост итд... Не смемо деци ускраћивати урођене форме у којима оно може да „одреагира“ тај инстинкт, а да то не накнадимо нечим вишим. Борбени нагон може се на пр. алтернирати у играма и спортовима који имају карактер индивидуалне па и колективне борбе (игре у пољу, борбене игре и др.) и у свим другим гранама спорта. Те игре, па чак и онда кад деца сама да би појачала илузију употребе имитацију оружја (дрвене пушке и сабље!), немају ништа заједничког са милитаризмом, јер деца пројицирају у те игре сасвим своју садржину (познат је на пр. страх код деце пред крвљу, ако се „случајно“ позледе!). Милитаризам уносе у дечје игре и забаве само одрасли. Зато смо против дечјих „маневара“ којима руководе одрасли баш у циљу уношења милитаризма у дечје игре.