Učitelj

евра ИВ ЕНЕН еп ЕНЕН ЕН РЕН АИИЕ ЕЕ 229

једнога обичнога схватања односно сазнања неке ствари или појаве у природи или друштву.

Код схватања неке ствари или неке природне или друштвене појаве тиче се, углавном, нашега акта сазнања, док се код схватања света и живота као таквога тиче не само нашега акта сзнања, већ и нашега акта воље. И то управо много више нашега акта воље него ли нашега акта сазнања. А то ће рећи: код схватања света и живота тиче се целокупнога нашега стања и држања према том свету и животу као природној и друштвеној целини.

Све наше сазнање јесте само једно примање онога што нам долази споља, што, дакле, узбуђује нашу свест, без обзира на то да ли су ту у питању само наша чула или и наш дух као орган нашега мишљења. „Јер све што је у, духу“ — каже Д-р А. Панекук —- „дошло је из спољњега света, што "га ми овде означавамо као материјални свет. Тиме материјално не значи само оно што је састављено из мерљиве, опипљиве материје, већ све оно што је стварно, па, дакле, и саме наше мисли.

Али дух не дела овде, како то претставља механистичко схватање света, попут пасивнога огледала што огледа спољни свет, или попут мртвога, празнога суда који све прима и чува што му се стави унутра, Дух је, напротив, активан, он мења све што споља продро до њега у нешто ново. Спољни свет тече попут једне бескрајне и вечито променљиве реке покрај духа. Дух прима и задржава његова деловања, скупља их у себе и везује све то једно с другим. Он ствара из струјања бескрајно многих појава чврсте појмове и схватања, У њему је текућа, жива стварност чврсто стиснута, сабијена и скристалисана у појмове и схватања...

Откуда пак долази све то. Недијалекичко мишљење види у томе само деловање једнога вишега, натприроднога света, који све то урезује у нашу душу, или — по њему — све то просто безусловно произилази из себе самога кроз дух. Дијалектичко мишљење, напротив, објашњује и учи, како је све духовно у човеку само производ материјалнога света што га окружује. Овај целокупни стварни свет продире преко чулних органа у дух и урезује се у њега: наше животне потребе, наше искуство, све што видимо и чујемо, што нам други саопштавају као своје мисли, баш као и оно што ми сами опажамо."

У сваком схватању будикакве ствари или пак природне и друштвене појаве то схватање и сазнање врши се на подлози психофизичке природе једнога човека. Али се у исти мах не сме никако губити из вида и чињеница: да поред нашега свеснога живота постоји и наш потсвесни живот и да оба та живота чине заједно целину нашега унутрашњега, душевнога живота.

Модерна психологија, нарочито индивидуална психологија и психоанализа, обраћа све више своју пажњу баш на тај наш потсвесни