Učitelj

случају не може рећи да се метода садржи у проблему о суштини. Важно је овде да је он у мојем предњем цитату пронашао да ја проблем методе подводим под појам и проблем суштине њеног испити-

. . . · 1 вања." За њега је свеједно можда што је сам додао речи под појами ,

за сваког другог, коме разум није помућен, то је — непоштење, тј. под-_

метање у злој намери; али тако се поступа кад се пише памфлет.

О методама педагошког испитивања опширно ја сам, као што је познато, говорио у „Додатку" који он или није читао или с планом прећуткује шта је тамо речено. Могућно је да тако чини не само због свога посебног смера него и због тога што хоће да покаже како тобож има своје „гледиште“ на методу научно-педагошког испитивања. Тога ради, а пошто је најпре упторебио неистину да ја полазим од активности индивидуалног духа, он на стр. 612 надовезује:

„Полазећи са тога краја, ниједна се наука, као ни филозофија, не може индивидуалним путем уздићи до основних општих закључака (а зар би могла да нисам „пошао“ од индивидуалног духа), па то на може постићи ни педагошка наука, ни филозофска педагогика. Пре се до таквог закључака може доћи дедуктивним путем, полазећи позгој од свеобухвата културног живота и развитка (потсећам овде на наведене натписе из моје књиге), спуштајући се одатле у низине васпитања појединаца и заједнице (сад већ он „врше“). Јер природно је да се видик и његова равнина указују у погледима са висина а не из низине. Но ни та, као и свака друга једнострасност не доводи до пуне истине. До пуне истине се долази само двостраним посматрањем.

Да објаснимо мало и ову високу ученост. М. не каже која се друга наука бави „свеобухватом“, од кога треба поћи. Филозофија ваљда не може доћи у питање, пошто би она и по овим речима његовим морала бити „унесена"“ у педагогику, а то је, опет по њему, за педагошко учење необично. Потом, „свеобухват' мора свакако да се односи на оно што је у „низинама“ (јер трећега нема), те речи „висина" и „низине“ нису у овом случају на свом месту, тј. не може овде бити нешто горе а нешто доле (ако све то није само „стилски украс“ који се слаже с „научношћу", али о томе доцније). Преведемо на српски, могло би се једино рећи да јасни и оштроумни дијалектичар мисли свакако на дедуктивно-индуктивну методу, Само је неразумљиво зашто би то било „двострано посматрање". И индукцијом и дедукцијом и његовим комбинацијим могу се посматрати све стране. Зашто само двег Него, оставимо се залудног посла. М. запетљава на свој начин сасвим познате ствари, да би својим смушеним зановетањем учинио утисак да казује нешто ново. А да он у овом случају запетљава ствари које је могао прочитати и у мојој књизи, показаће овај цитат са њене 773 стране:

и

ак а а.