Učitelj

„Многостраност која потиче од употребљене методе неће се доиста моћи смањити све донде док се, као што каже Леман, спајањем индуктивне и дедуктивне методе не утврди једна метода за обраду педагогике (да ли би онда било „једнострано“ или „двострано посматрање", треба да објасни М.). Према данашњем сазнању у том правцу извесно је да се искључиво индукцијом, чистом емпиријом, не може обрађивати ниједна наука (нека се сравни што је М. рекао о индукцији), да предмет педагогике захтева да се при обради њеној пође од њега и до краја иде путем који отвара сазнање о његовој суштини. Природа самог предмета чини што се данас претежно тврди да тај пут мора да води филозофији васпитања (,свеобухват“). У том погледу, имају право они који тврде да педагогика није примењена филозофија, али се она не може ни одрећи огромне филозофске ризнице, иако хоће као самостална наука да обрађује својс-предмет" (код М. најпре „необично" уношење, у једном или другом правцу, а потом — „свеобухват“").

Оволико је извесно довољно за илустрацију „процеса“ који је имао за резултат и наведену „високоученост" М, Према смеру, који сам хтео постићи својом књигом и који сам јасно обележио у предговору, ја нисам осећао потребу да посебно говорим и о методи коју сам при обради употребио. Најмање пак налазим повода да о томе говорим због зановетања М. Милошевића и због тога што он није могао или није хтео да је види у самом делу. Сваки, који у истини познаје савремено стање тога питања, лако ће из саме књиге пронаћи методу њене обраде. Извесно је да нико други сем М. неће по мојој обради рећи да „основна сазнања о васпитању утврђујем полазећи... од индивидуалног духа." Што је М,, који и појединца и заједнице (дакле, и општу човечанску) као и васпитање уопште баца у „низине", био у стању да То каже, нити жалим нити се чудим. Та он се буни (стр. 421) што по мојој књизи „природа редовно улази у појам заједнице“ и признаје да ини у овом појму не може с Младеновићем изићи на пуну чистину“! Споредно је притом што он са мном не излази на чистину, али по свему што је рекао о томе очигледно је да је њему потпуно стран један од главних, основних појмова савремене педагогике, За сваког другог то би била неповратна срамота чак и кад не би тако смело и надмено узимао улогу — критичара; М. пак мисли да и ту може бесмислено да

зановета на основу онога што је он некад и негде чуо о заједници. Но о томе доцније.

О наставној методи коју М. брка с научном, ја сам (према своме сватању, разуме се) говорио посебно у одељку „Савремени погледи на методу“ (стр. 535—540), а и на другим местима према потреби, па сам на стр. 537 рекао да су три чиниоца „пресудни при решавању пи- ·

359