Učitelj

тања о методи: 1) наставно градиво, 2) наставни смер, 3) ученикова индивидуалност". Даље, на стр. 538 моје књиге стоји од рече до речи ово:

„Изложени погледи на наставу методу показују да, ма колико изгледао нама необичан, није нимало претеран захтев да сваки учитељ треба да изради своју методу за одређену наставну потребу. До овог закључка долазе сви нови педагози и дидактичари (Дјуи, Кершенштајнер, Крик идр.). Само онај који не познаје суштину проблема, о коме је реч, може у таквом захтеву да види произвољност или чак разрешење наставника од потребе темељног и напорног проучавања. Напротив, њима се од наставника тражи и очекује много више него од једне „универзалне методе", која се механички примењује у свакој прилици, често уз невероватну бесмисленост с погледом на наведена три чиниоца, од чијих особина метода неизбежно зависи. Да би изградио своју методу, наставник мора да уђе у суштину и смисао свакога од њих (наставно градиво, наставни смер и ученичка индивидуалност), а да их поуздано схвати како појединачно тако и у јединству које они чине. Градња и примена методе не може се прописати и као готов рецепт понети у наставни позив. Тиме није речено да нема извесних основних заједничких погодаба“ итд. (говори се о тим погодбама).

Треба овај текст сравнити с оним што М. подмеће да је наставна метода по мени, та нека се, ако је могућно, за обележје таквог поступања нађе подеснији израз од непоштења. Може се разумети што је М. и у овом питању деценијама изостао, уколико уопште показује неке погледе; не мора човек да се изненађује што он штурим и помешаним побирцима свога давно начупканог и устајалог знања хоће да прибави бољи изглед гломазним витлањем речима одн. бескрајним претакањем из празнога у празно, при чему не сме отворено да каже ни оно што усваја (он говори о „основној педагошкој догми која у себи садржи појам наставе и васпитања — не као шаблоне, већ као принципа и „закона", а не наводи их, разуме се, јер говори напамет или не сме да каже шта мисли, ако је нешто притом мислио); али се не може веровати да лице, које има смелости да говори у име строге „научности“, итд. не може да капира ни толико колико је у стању сваки ученик учитељске школе и сваки образованији човек. Зато се овде може говорити само о непоштењу које је и он само морао осетити, судећи по овим његовим речима:

„Јер ако се негира једна метода у настави, не би се могла и смела негирати једна метода као принцип сазнања и као закон развитка и васпитања, нити се оправдано може порицати принципиелност више наставних и васпитних метода" (стр. 328).