Učitelj

његова „тајна“ није изазивала никакво интересовање ни после сваког појављивања његових књига, у којој иста „диалектика" редовно долази до израза.

5, „Укусан“ стил и некоји примери „оштроумности“ у вези с њим.

Милошевићу се мора признати физички напор што је за „састављање“ негативног суда о књизи, у којој својим оцртаним „методама“ није нашао ничега, баш ничега од вредности, утрошио — десет дужинских метара простора у „Учитељу“, па се ипак није „заморио“ него, судећи по наговештењу на крају те дужине, обећава и продужење. Ну, није моја књига само по садржини рђава: Ту су и „стилске неозбиљности и незгоде, као и некоје синтактичне омашке" („Учитељ“, стр. 323), „неукусна стилизација"“ која је и „неукусно фразирање“ (стр. 326), „украсни стил који се мало слаже с научношћу и омета концизност научног учења“ (стр. 329), „чудан падежни однос" (стр. 420) итд.

Тамо, где је М. „доказа“ ради наводио примере из моје књиге и тачно репродуковао њен темељ, остављам читаоцима да цене колико је дато мишљење исправно; али се обично „дешавало“ да текст не буде верно репродукован, Има притом „погрешака“ које могу бити и штампарске, али кваре смисао, као на пр.: „Славонија“ место Словенија (стр. 329) или мењају речи („брежуљаст' место „брежуљкаст“); има и таквих које су очигледно биле потребне да би се могло говорити о „чудном падежном односу“ („радња“ место „радњи“ на стр. 420). Да и у том правцу износим „лојалност“ М., нећу; ко хоће да оцени колико је он у праву, може да учини сам, ако наведене примере упореди с оригиналним текстом из књиге. Приморан сам, међутим, да поменем да су о мојем стилу пре М. дали сасвим супротан суд од његовог људи који несумњиво имају виша разумевања за ту материју. Што је мој стил М. неразумљив, нисам му крив ја него његово незнање шта је добар стил, уколико није у питању тотално непознавање савременог стања педагошке науке. Само је још онај „критичар“, на кога се М. позива и чија је „критика“ потпуно исте врсте, нашао да је моја књига „писана доста тешким стилом и терминологијом која, бар нама „пречанима“, није уобичајена". Кад су досад само та двојица, Салих Љубунчић и Милош Милошевић, замерили мојем стилу, онда сам ја потпуно задовољан. У свом уображењу могли су они помислити да је требало да угађам било Салиховом „пречанском“ било „овамошњем“ Милошевићевом „стилу“, али им ништа више од те уображене неодмерености неће ни остати: ругобу свога „стила“ неће они на тај начин умањити или прикрити. Онај који не мисли како треба, па“исправне су-