Učitelj

дове редовно замењује лажним и замотава их у празне, бесмислене речи, а усто не зна ни правопис, неспособан је да даје свој суд о стилу, ма колико патио од уображења да је и за то позван. И Милошевић и Салих могли су из моје књиге (стр. 659—669) да се поуче шта је стил. Ја ћу им навести само нека места отуд:

„Ко није начисто са својим мислима, ко истински не осећа и хоће,

тај неће бити јасан ни у писменом излагању, он неће имати добар стил"

· „Фразе“ и „учени“ („високи“) тон обично прикривају сиромаштво

унутрашњег живота: у првом случају великим изливом речи за мале

или никакве мисли; у другом — тешким, вештачки склопљеним речени-

цама, страним и другим изразима које природни говор не познаје ' (стр. (стр. 660).

Оба поменута лица типично потврђују гледиште у предњем цитату. Нека се само читају њихови писмени састави с погледом на оно што се у цитату каже, па ће се лако доћи до истог уверења. Ја ћу из „критике“ М. Милошевића, о коме је овде реч, навести само један пример, на који сам, не бирајући нарочито, наишао приликом отварања једне од свезака „Учитеља"“, у којима он говори о мојој књизи:

„Педагогика не може ни имати своје традиције кад она већ у самој својој телеологији показује највећу колебљивост, те запада час у једнострану важност једног највишег циља, којим се искључују остали према њему приређени или је та његова важност према нижима апсолутистички неодређена, а другипут се показује толика њихова зутономија да прелази у анархију, или то се премештање врши од индивидуалистичке иманентности до колективистичке и метафизичке трансцендентности. У телеолошку трансценденцију одводи свако постављање васпитног циља ван васпитаника, као што је чинила телеолошко-религиска педагогика и као што то чине социалистичко-класна етика и национал-социалистичка, расистичка или тоталистичка фашистичка педагогика“ („Учитељ", стр. 426; цитат је веран, курзив је мој).

Шта казују ове две, овако за мустру склопљене реченице; Потпуности ради напомињем да је овим двема реченицама непосредно претходило питање: „И по коме се праву онда писац жали што педагогика нема своје традиције“ Нигде М. у мојој књизи није могао ни наслутити такву жалбу. Његова непоправљива склоност к подметању помутила му је, изгледа, разум сасвим, јер један ред само раздваја ову неистину од његовог цитата из моје књиге, из кога се види да ја говорим о традиционалној педагогици, а о томе може да се увери сваки, баш и кад књигу чита према регистру садржаја. Ну, то иде у област, о којој смо већ говорили, а која би се, као што је речено, могла попуњавати сваком реченицом М. После учињеног подметања испада да