Učitelj

268

саму васпитном“ (Др. Илија Мамузић у свом опширном приказу у „Политици" од 15 јуна 1937).

Као што се види, свуда се с похвалом истичу нарочито баш оне стране, на које се М. у своме памфлету најжешће и најбезобзирније обара. Та истина толико пада у очи, да морам ради пуније илустрације учинити само још два поређења. Док је М. надугачко и нашироко зановетао о мојој подели градива, да би „доказао“ њену неоснованост, дотле Д-р Мамузић, гледајући објективно на њу, вели: „Ред ствари у излагању проистиче из гледања на њих. Како писац сматра активност

_људског бића и душе основном особеношћу, он је на првом месту то ворио о васпитању воље, а затим о васпитању осећања и развијању уме" ма да на душевни живот гледа као на увек активну целину забацајући гледиште психологије елемената, као и сваки интелектуализам. |. Јироко приказивање васпитања осећања и воље претставља у наашим оглштим педагошким прегледима не само новост, него и врло потребну новост, јер васпитање воље и осећања има тако мало у нашој учионици“ — Исто тако, док М. жучно доказује моју „једностраност", „настраност и „претеривање“, дотле Д-р Мамузић говори овако: „Одлика је огзе књиге о васпитању и то што она нигде и никад не пада у погрешку претеривања, тако иначе познатог у педагошких писаца, а нарочито у неких наших млађих који, занесени „новом школом“, падају у празан вербализам. Г. Младеновић је одмерен, па свестан ограничених могућности васпитања, он на школу и васпитање гледа реално, због чега се и не приклања у педагогици тако уобичајеним екстремизмима. Из тога разлога он и не наглашава да школа са својим васпитањем има да преображава свет из црнога у бело, него да је њезина улога одређена културним вредностима дате народне заједнице. „Школа иде иза културног развитка; она губи свој смисао, ако хоће да иде испред њега", каже нам ова вредна и добра књига".

Најзад, свима онима, који желе да самостално одлуче колико су сви напади, о којима је овде било речи, и други слични, последица једног расположења које с објективном критиком нема никакве везе, не остаје ништа друго него да их пажљиво пореде с нападнутим оригиналним текстом а према његовој повезаности у књизи.

Покушамо ли пак да из Милошевићевог написа извучемо какве закључке у смеру разбистравања према уводној напомени уредништва, онда се добијају само ови:

а) У намери да памфлет протури као „критику“, Милошевић је заузео држање које се може обележити једино као нова врста непоштења, чије право име не бих хтео ја да означим, него остављам мирно да то други учине.

6) Има још и других Милошевића (један се зове Салих Љубунчић а могао би се, судећи по схватању и држању, свати и Милошевић)