Učitelj

Уа

реног, шаблонског учења харбартоваца и гњетавог учења педагошких еклектичара“.2) |

Ако би се човек ухватио за пуно значење ових речи, онда би се за оно што треба „писцу уписати у позитив“ тешко могло рећи „нешто“ али је невероватно да то може да напише исти критичар који је онако ревносно омаловажавао исту књигу у свима правцима: основа — скроз погрешка, ограда — без система, излагање — површно, ненаучно, магловито, бесмислено итд. Што сам овакав завршетак схватио само као покушај маскирања једног очигледног памфлета, г. Милошевић ће можда приписати мојем „темпераменту“, јер на стр. 573 каже (сад, после више од 108 страна његовог писања) „да не би „имао ни воље с тако, једним и сувише темпераментним човеком полемисати.“ Међутим, други критичари чије су критике објављене после негативног суда г. Милошевића, чинили су и замерке, тј. нису само хвалили, па им се због тога ништа није десило од „темпераментног човека“. Двојица су се чак осврнули и на критику г. Милошевића. Један од њих, г. П. Моачанин (у „Јавности“ од 14 августа 1937, стр. 614—616) брани мој принцип првобитне активности коју г. Милошевић назива маглом, а за „лоћос“ који г. Милошевић препоручује као основу за научну обраду педагогике каже: „По чистом логосу педагошки проблеми не би се могли решити „јер би све остало у зраку и далеко од конкретне стварности“. Г. Моачанин каже за моју књигу, коју је г. Милошевић пре тога потпуно негативно оценио, да је „свакако нешто најбоље што је код нас „после рата, у томе смислу написано“, да она „значи једну важну појаву у нашој педагошкој књижевности, а у историји наше педагогике добиће своје утврђено и часно место“ (стр. 616).

Други критичар г. др. Антон Хурм (у „Гласнику Југословенског професорског друштва“, св. за октобар 1987, стр. 191—83) осврће се на овај начин на критику г. Милошевића:

»Зато је ситничарство кад неко у оваквом дјелу, вадећи поједине реченице из текста или тражећи дијалектичне, па чак и језичне, штампарске омашке, настоји да покаже неконзеквентности и бесмислице у „логици и стилу“. А када, примерице, тврди да нас писац „увлачи у вртлоге: најмучнијег комешања“, а само приказивање назива „еп аПсетеје5 Сегеде ипа еп МогКгашт“' („не МогКгат") и сличним изражајима, морамо онда такав начин критике назвати неукусним.“

Истичем да су обе критике писане много пре објављивања мога одговора. Другога критичара, г. др. Хурма, упознао сам тек кад је као наставни инспектор дошао у Министарство просвете, па кад је он опазио наведене особине које одликују не критику него памфлет, онда се не може мени пребацити што сам такву критику назвао њеним правим именом.

Одмах после наведених неистина г. Милошевић поново на свој начин доказује моје „незнање“ на основу штампарских грешака, као што се види из оних његових речи: „Међутим, не непоштење радника него незнање писца је починило, исто не само једну грешку коју признаје др. М. него више њих. Наиме, он, др. М., не зна за једно правило, по коме кад две или више рече у подмету важе као целина, прирок се ставља у једнини. Да он то, као и друго једно правило не познаје, доказује у његову одговору („Учитељ“ за јан. и феб. на стр. 298) ова реченична конструкција: ујер израз ЗУштт ипа РОгапг... означавају“ Он дакле не зна ни шта је овде подмет а шта његов додатак“ итд. Говори опширно о томе и позива

2) Курзив је мој. п

| 4