Učitelj

влада, да он почне заборављати почетак пре него што је дошао до краја. Сваки одељак мора даље да садржи градиво како. за „аперцепцију“ тако и за „апстракцију“, тј. мора онемогућавати образовање појмова“ итд.

Међутим, у рукопису после речи „да он“. долази реч „не“, а место речи „онемогућавати“ стоји реч „омогућавати“. Ја чувам свој рукопис „Опште педагогике“. Сваки може да се из њега увери да је доиста погрешка учињена при штампању, а она је извесно много крупнија од оних које г. Милошевић наводи. А кад он каже да није „могао ни замислити таквог једног писца“ који изнађе крупније грешке, па их „не само не исправља на крају књиге као штампарске грешке него их ни у одговору на критику неће да открије“ — онда му морам рећи да је у моменту кад је ова грешка нађена око 1600 екземплара моје књиге било већ у рукама читалаца. Зар је доиста било природније да се „замишља“ писац који неће“ да исправља штампарске грешке, него да се помисли да он можда није више био у стању да их исправи. Што речену погрешку нисам саопштио у „одговору на критику“, разумљиво је: та критика ни по чему не заслужује своје име, а сам г. Милошевић каже сад (стр. 571) да се његова „иманентна критика“ мени „учинила памфлет“. Да ли се само „учинила“ (уколико је уопште могућно да се исправна критика „учини“ као пафлет), може се лако оценити већ по истинитости и објективности у цитираном пасусу и другим наводима из последњег његовог написа који је дао повод за ову исправку. О пристојности његовог изражавања и да не говорим. Он на пр. вели да „сада тек увиђа“ да је добро поступао што није у своје време по јавној препоруци пок. др. Рајичића приказао моју књигу „Ођег фее Стгипааге Еглећипезјећге“, јер би „накаљао онда као и сад.“ Само ко пише пафлет може тако да се изражава о књизи коју је 1921 издала позната педагошка књижара Веуег # Маппу Лангенсалци (Немачка),о књизи којом је професор педагогике на универзитету у Цириху отворио у оквиру збирке „Радатогасћез Масталп“ (св. 846,"досад 1430 свезака) низ својих издања „Вешгасе хиг Расћојогје ипа РаАдасог:К“ („Прилози за психологију и педагогику“) и о којој су 17 стручних часописа Немачке, Швајцарске, Чехо- · словачке и Аустрије као и сви наши стручни часописи писали најповољније. Ја сам у свом одговору рекао овом критичару да је у тој књизи скицирана основа која је исцрпно разрађена у мојој Општој педагогици. Може се узети да он сад мисли 0 њој онако како говори свакако због тога што је

у својем писању о општој педагогици, а оно се продужавало у „Учитељу“ од јануара до новембра 1937 године и износи око 110 страна, имао само не-

гативне, често и врло ружне речи за њу — све до завршетка такве кратике. Пошто је већ у фебруарској свесци (кад није имао времена ни да прочита целу моју књигу) назвао све моје излагање „ејп аПгетејте5 Сегеде шпа ет МопКгатт" и све до завршетка свога написа говорио о књизи само негативно и погрдно, он свој приказ завршава овако:

„Закључно ваља нешто писцу уписати у позитив. Једно што се писцу мора признати „и то врло радо чинимо: велики труд и јака воља за пре: дан рад на своме послу. Притом ваља нагласити и похвале достојну намеру, да се педагошко учење одврати од једностраног интелектуализма а наставу од дидактичног односно методичког формализма. Поред свих недостатака и слабих страна тога добронамерног учења, треба рећи да оно за нашу сиромашну педагошку књижевност претставља добит, нарочито у томе што покреће напредније мишљење и слободније схватање од уокви-