Učitelj

latnost jednu dimenziju više, drugim rečima: u vaspitanju nije reč samo o Individualnome, nego i o Socijalnome. Prava i potpuna ličnost |e samo socijalizovani individuum tj. sinteza Individualnog i SOcilalnoz«. Pedagogika, po D-r Blahi, ne može da kao polaznu tačku za svoju praksu uzme samo poznavanje individua (deteta) u telesnom i duševnom pogledu, jer ne postoji izolovani individuum. To |e samo gola apstrakcija. Postoji jedino individuum u izvesnoi okolini (miljeu), prirodnoj i socijalnoj. Želimo li ga upoznati, moramo upoznati i okolinu u koioi on živi, a želimo li uticati na nj, moramo umeti organizovati i podesiti na odgovarajući način i tu njegovu okolinu. O tome je u novije doba vrlo lepo pisao kod nas, između ostalih, i Milan Janjušević u svome članku »Vaspitanie i društvyoO« QOUčiteli« ža ianuar 1937).

Zato nije nikakvo čudo da se u novije doba počela obrazovati nova naučna discipina — sociologija vaspitania ili sociološka pedagogi i, a koja pretstavlia neke vrste graničnu (prelaznu) disciplinu između pedagogike i sociologije. K njoj se može prići s obe strane, pa se ona i definiše čas kao deo opšte sociologije koji posmatra i ispituje vaspitanje sa sociološke tačke gledišta (ti. kao deo civilizacije a u vezi s ostalim kategorijama njenim), a čas opet kao »primena naučnog duha, metoda i principa sociologije pri studiju vaspitanja« (»the application of the scientific spirit, methods and principles of sociology to the study of education«).5) Ovako definiše sociologiju vaspitanja u svome delu »Uvod u vaspitnu sociologiju« (An Introduction to Educational Sociology) Walter Robinson Smith, jedan od pobornika ove nove discipline u Sjedinjenim Američkim Državama, koji ie baš u ovome delu dao prvi i dosad jedan od najuspelijih pokušaja sinteze te naučne discipline.

Niegovome gledištu priklanjaju se i drugi američki naučnici kao: Snedden, Chancellor itd. Mnogo uže shvata sociologiju vaspitania na pr. Georges Rouma, koji pod niom podrazumeva samo »naučno 1 eksperimentalno ispitivanje o uticaju fizičke i socijalne okoline na razvoj deteta«.*) I prof. Bl4ha priklanjia se tome gledištu kad traži da sociologija vaspitanja pre svega utvrdi naučnim metodima »kako socijalna okolina utiče na pojedince, pa da onda u svome praktičnome (primenjenom) delu nastoji da se spreče nepovolini uticaji, odnosno da (u svome pozitivnom nastojanju) gleda organizovati i stvoriti okolinu naipovoliniju za postizavanie vaspitnog ideala«.»)

Ma koliko ona prva definicija (Smith) izgledala preširoka, a prema tome i neodređena, ova druga (Rouma) čini nam se opet preuska, uglavnom zbog toga što između vaspitanja i društva ne postoji ljednostran, već uzajaman odnos. Drugim rečima: nije samo vaspitanje uslovljeno društvom, nego i društvo vaspitanjem, pa nije dovolino studirati samo one činioce društvenog života koji utiču na vaspitni proces, već valja obratiti pažnju i na studi| onih činilaca iz školskog miljea koji imaju sociološki karakter; treba proučiti i kako i u kolikoi meri vaspitanje retroaktivno utiče na društvo. Jer vaspitanje je, kako veli češki sociolog D-r Chalupny, pretežno subjek-

% cit. po Kadneru, n. n. m. str. 86. “') Kda4dner, 86. 9 n. n. m. str. 38—34.