Učitelj

“

знатну улогу и други нарочити фактори. Примера ради, мора се истакнути улога разних новостворених установа, наиме Централног хигијенског завода, Криминалистичког института, Санитета штаба ваздухопловства, Трговинско-индустриске коморе у Загребу. Разне специфичне задаће ових установа не би се могле решити без помоћи психолога, стручњака за психометрију. За повољни развој југослословенске психометрије морамо бити захвални и појединим културним радницима који су, иако сами по струци нису психолози, много учинили да омогуће психометриска испитивања и да знатно допринесу успеху ових последњих.

Само се по себи разуме да главна средишта психометриског рада налазимо у Београду и Загребу. Тешко је рећи, где се раније јавила иницијатива и ко је заправо први отпочео да се бави психометријом. У овом питању више мање сигурни ослонац даје библиографија, односно стручне публикације. Као овде, тако и даље ја ћу навести податке из наше оригиналне психотехничке литературе само у толикој мери, уколико је то потребно да се расветли питање почетка радова и да се илуструју настојања у разним подручјима психометрије. Изгледа да као прелаз од теориске психологије к проблемима примењене психологије треба сматрати расправу Д-ра Б. Крстића „Постоји ли специфична даровитост за математику“ (Бгд, Проф. гласник, свеска за мај 1922). Како се види из наслова, у расправи се третира специјално питање и на тај начин она тако рећи још не припрема терен за практичне радове из разних подручја примењене психологије. Исто тако је друга расправа Д-ра Б. Крстића: „Испитивање интелигенције по методи В:е! топ“ (Просветни гласник, Бгд, 1924) ограничена на психометрију која је стављена у службу педагогије. Много је шири али опет у кругу педолошких интереса рад проф. Д-ра Р. Бујаса: „Психологиско опажање школског детета (упута у психографију)“. Овај рад је објављен у Загребу 1924 год. Потребу психотехнике као такве истакао је проф. Н. Завишић, који је 1924 г. у Београду публиковао дело: „О примењеној психологији“. Исте 1924 г. појавили су се у Загребу чланци Е. Кучере: „Психологија као саветница при избору звања“ у календару „Хрватског радише“ и „Испитивање интелигенције у својој педагошкој примени“ у „Зборнику за пучку просвету“. Што се тиче других културних средишта, у њима се дела посвећена психометрији и психотехници јављају нешто доцније. 1925 г. у Сарајеву је изашла расправа Д-ра Ж. Ивановића: „Методи експерименталног упознавања“. Додуше Д-р Ж. Ивановић је и раније објавио радове: 1914 г. у Берну: „Џђег Фе Копзтикну-Нешгануе Геза пева оке, ехрег.-рзусћојовазсће Оптегвисћипе ап Ктаегп ипа Егуасћзепеп", 1924 г. у Сарајеву: „Меморија и погледи наше деце.“ У ЈЂубљани и уопште у Словеначкој интересовање психолога дуго остаје везано за психологију детињства и за педагошку психологију. Ако не рачунамо радове Д-ра М. Ростохара, шефа педолошког института у Брну (ЧСР), први пак психотехнички написи објављени су у Љубљани: 1982 г. проф. Л. Сушник: „АКадетзк! рока. МауодПа ха з%ио 5апи“, 1934 Д-р К. Озвалд: „МоХпозн !п таје рокистк розуетоуаншс“. Све су горе наведене публикације припремиле терен за практични рад у области примењене психологије и за организацију потребних установа.