Učitelj

родавних мишљења о њихову односу не долази до закључка да социологија означава неку засебну димензију, већ закључује да оне имају заједнички предмет, само да свака поступа, ради својег посебног гледишта, на свој посебни начин, другојачије се међутим науке — посестриме допуњују тако некако као анализа и синтеза.

Списа, расправа, расправица и чланака, који говоре о појединим подручјима социологије, тј. о појединим персоналним социолошким творевинама и институцијама као инкарнацијама друштвених односа, чуварима социјалних вредности и функцијских зависности друштвеног живота, објављено је за протеклих двадесет година код нас толико, да их је немогуће све споменути на овоме месту.

Међу социолошким наукама ипак има велике разлике. Неки аутори покушавају свој предмет обрадити изричито на социолошки начин, други су само доброга мишљења, да га знају социолошки примити, док је и таквих који замењују социологију са социозофијом, и који брбљају де опшђиз геђиз ећ ашђиздат ајиз, и то често на такав начин, да је њихово излагање логички сасвим тешко следити. Најмање је социолошких претензија ипак у социолошким расправама, чији су аутори правници, јер обрађују по навици еминентно социолошке предмете, тј. најшире, најмоћније и довршене нормне системе друштвеног уређења и друштвених односа, животно важних социолошких права (римско право, содех ји: сапопта, модерна права). Додуше они имају свој утврђени систем прецизних терминолошких појмова те се придржавају терминолошке дисциплине и онда, кад пишу изван граница своје уже стручности. На подручју социологије стоје, пак, прилике у том погледу управо · наопако; покушаји да се створи за социологију посебна, само њена сопствена терминологија, досада нису успели (5рапп, 5ЕоНепђеге, 5апдег и др.).

Претежна већина тих специјалних социолошких списа и расправа обрађује типичне социолошке предмете, посебно такве, који су после рата дошли у некакву „проблематичност“.

О народносним питањима писали су нарочито А. Лобода, М. Ростохар, А. Лајовиц, Ј. Видмар, А. Госар, Е. Спекторски, Ковачич и др. Такође и нешто публицистике о мањинском питању дошло би у ту категорију.

Много списа расправља о држави и њеном праву делом с погледима који досежу на социолошко подручје и са стварним разумевањем социолошког језгра (Крек, Полец, Р. и Г. Кушеј, Доленц, Питамиц, Горшич, Билимович и многи други).

Црквена и верска страна друштвеног живота је нашла социолошке посматраче делимично у Гривцу, Ерлиху, Кушеју, Ушеничнику, Чибеју, Сребрничу.

Појаве, као што су на пр. бољшевизам, фашизам, националсоцијализам, демократија итд. дале су повода дугој врсти покушаја да се они посматрају на социолошки начин, односно у домашају социологије, само да је неспорних социолошких домашаја још мало више. '

Становништву и у извесној мери социолошкој творевини „интелигенције“ посвећују пажњу Озвалд, Лебен, Брнчич, Стрмшек, Лајовиц; Б. Шкерљ проучава расе, а Маклецов категорију