Učitelj

228 рт

нији завршује јаки логичар и правник Живојин Перић, пружа етнографске податке, фолклористичко патријархалне штимунге, интересантне и често минициозне правне конструкције кроз које често 'провејава једна идеологија сете за старим патријархалним српским друштвеним оквирима и приврженост овој установи која би имала бити оригинална творевина наше средине. Ова грађа и ове анализе су често значајне и за социолога, али оне нису вођене једним одређеним научним социолошким методом, који би једном за увек објективно објаснио питања која и данас делимично остају нерешена и која се односе на историско порекло задруге, њен развој и однос према племенској и друштвеној еволуцији, њене грансформације и положај у савременој друштвеној структури, као и друштвену, крвну и психолошку страну односа и веза међу људима у њој.

Међутим, испод овог националног и политичког плана, зала. зећи у другу половину 19 века, социални процес српскога народа се полако одмотавао, уводећи га у круг новчане привреде, разби: јајући старе патријархалне сељачке оквире, производећи извесну друштвену диференцијацију и осиромашавање села и тиме његово одвајање од града који се образује, у недостатку буржоазије, као средиште бирократије и зеленашке трговине. На леђима ових друштвених промена и друштвених снага сељаштва, јавиће се радикални покрет, који као сваки покрет опозиције и негације према установљеном поретку, омогућава на идејном плану појаву позитивних и реалистичких гледања на друштвене појаве. Међу прве српске писце социолошки ориентисане долази сам идеолог радикализма, талентовани и млади Светозар Марковић. У својој књизи Србија на Истоку, он покушава да примени један позитивни и за оно време напредни социолошки метод на наша конкретна друштвена и економска питања, у супротности са тада владајућом ли"бералном идеологијом која је хтела механички да примени принципе западног либерализма на наше друштвене околности и која није водила рачуна о повезаности људских чињеница и важном значају друштвене структуре за разумевање како политике тако и других чинилаца људске заједнице. Социолошке тачке гледишта и интерес за ову науку налазе у то време места јоши у појединим радсвима, као што је књига Мате Радссављевића О Баштини, као и у преводима или студијама дела Огиста Конта, Спенсера, Лоренц фон Штајна, Бекла, Дрепера „Ласала и Гумпловица.

Почетак 20 века претставља једно релативно сређено политичко стање у Србији, у чијим оквирима једне сељачке демократије, почињу да се обрађују и развијају позитивни методи посматрања и објашњења конкретних друштвених чињеница и да се примењују „на економске, политичке, етнографске, антрополошке, правне и књижевне појаве. Истина, још увек ће националистичка ориентација имати превагу над чисто научним и објективним критериумима а скупљање и описивање материјала над истраживањем законитости и напорима за синтезом. Ова ориентација ће имати своје важно и пресудно место у оквиру многих посебних друштвених наука и после стварања нове државе од 1918 године. Али, у то време ће се већ развити поједини наши научници који ће својим