Učitelj

казују. Ако су учитељи са службом у крају где су рођени и одрасли, тада ће они најисцрпније и најпоузданије испитати и проучити народ у свом крају који познају још из детињства; ако су у крају који се по етничким особинама разликује од њихова места рођења, онда су им етничке разлике та два краја, завичаја и места службовања, лако уочљиве и њима није тешко да те разлике упореде и истакну. Услед дугих и присних веза са народом учитељима се даје могућност да испитају и о старијем начину народног живота, упоређујући га са данашњим, и да проуче узроке и последице тих промена. Са овим и сличним особинама одликују се многи радови наших учитеља, па шта више неки чине и преимућство над радовима других истраживача на том послу.

Познато је да су учитељи створили у другој половини прошлога века реалистичку сеоску приповетку у југословенској књижевности (Ђ. Јакшић, Св. Ранковић, Ј. М. Веселиновић, С. Матавуљ, Мих. Сретеновић и др.. Али се учитељи нису задржали само на приповедачком сликању народног живота, већ су сабирали и грађу о његову животу која има чисто научну вредност (М. Ђ. Милићевић, Мијат Стојановић, Фран Јаклич, Мих. Ст. Ризнић и др.). То су углавном била два књижевна правца југословенских учитеља у познавању нашег народног живота. И уколико први правац преживљује своје реалистичко схватање у приповедању, утолико се за други правац јавља све јаче интересовање међу нашим учитељима.

Двадесетогодишњи успех наших учитеља на етнолошким испитивањима је немогућно данас потпуно приказати. Има доста њихових рукописа који чекају да се објаве, а многобројни су њихови радови објављени или се објављују по разним часописима и годишњацима чија прегледност није лака ни исцрпна. Досада се успело да се библиографски приближно забележе две трећине послератне објављене етнолошке грађе. Српскохрватска етнолошка биолиографија се објављује у Гласнику Етнографског музеја у Београду и Вјеснику Етнографског музеја у Загребу, а словеначка у Часопису за згодовино ин народописје у Марибору.

По библиографском прегледу запажа се знатно интересовање учитеља за етнолошка истраживања готово у свим њеним гранама. Најмногобројнији су скупљачки радови из народне усмене књижевности, па радови о народним веровањима, обичајима, друштвеном животу, етнопсихичким особинама и др.

Има приличан број учитеља који самостално врше етнолошка истраживања, па често и без одређеног плана. Тако прикупљена грађа је од незнатне научне вредности, јер јој недостају најпотребнији подаци који би је објашњавали. Знатно су бољи радови оних учитеља који су прикупљали грађу по нарочитим етнолошким упутствима или по упитницима. Потреба ових упутстава и упитника је више од практичне користи, на пр. како треба прикупити и средити грађу, а мање од истраживачке користи. Тако се по упутствима Српске краљевске академије објављује прикупљена грађа у њеном Етнографском зборнику, у коме је досад објављено пргко педесет књига. По упутствима Југославенске академије у Загребу објављује се прикупљена грађа у њеном Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Славена, у коме је досад објављено преко тридесет