Učitelj

процеса. Механички су процеси основна стварност, док су психички процеси само „надградња“ (Џеђегђац) изнад њих, само епифеномен.

У свету састављеном од непроменљивих по својој суштини елемената, који немају у себи никакве целисходности, никаквог духовног начела које би се могло назвати смисао, не може се замислити никаква стваралачка активност која креира принципијелно нове садржаје стварности подложне друкчијим законима него су закони механике. Зато механистички материјализам сасвим доследно тврди да се сваки ступањ природе изнад неорганских процеса, наиме физиолошки, социјални итд. разликује од претходног само тиме што претставља сложенији комплекс истих елементарних процеса, наиме судара и притисака делића материје који се крећу, те се, према томе, може исцрпно објаснити на основу истих закона механике. У вези с тим, на пр., постоји у руској социолошкој литератури покушај да се социологија схвати као „колективна рефлексологија“ (Бехтерев).

Да видимо сада шта је то дијалектички материјализам. Присталице овог правца разликују два гледишта на материју: филозофско и физикално. Са филозофског, наиме са гледишта теорије сазнања, материја је, по њиховом тврђењу, „оно што изазива осећај, утичући на наша чула; материја је објективна реалност која нам се даје у осећају“ (Ленин. Целок. дела Х св. „Материјализам и емпириокритицизам“, стр. 117). У овој се дефиницији садржи само признање објективне реалности, тј. њене егзистенције независне од наше свести и „чулно порекло нашег сазнања о њој“. (Биховски. Скица филозофије дијалектичког материјализма, стр. 78), али није речено какве су њене особине. При томе претставници дијалектичког материјализма тврде да се „материја не може дефинисати помоћу рода и специфичне ознаке, пошто је материја све што постоји, најопштији појам, род свих родова.“ Дакле, немогуће је наћи општији појам под којим би се она могла подвести (Биховски, ор. си, 78; Ленин, ор. с, 118).

На тај су начин, дијалектички материјалисти јако упростили свој задатак заснивања материјалистичког гледишта на свет. Без икаквих доказа они тврде да „све што постоји јесте материја“, „биће је по самој својој суштини материјална категорија“ (Деборин. Предговор за превод Хегелових дела, св. [, П изд. стр. Х1Л). Биће независно од свести је материја. Стога, пратећи проналаске савремене науке и филозофије, они могу да приписују „бићу“ најразноврсније манифестације, особине и способности врло далеке од материјалности, па ипак да зову своје учење материјализам, позивајући се на то да, према дефиницији, „материја је све што постоји“.

Пре свега, дијалектичари-материјалисти поричу егзистенцију непроменљивих истоветних најмањих делића материје и не допуштају да се квалитативне разлике редуцирају на квантитативне: материја је континуирано променљива; квантитет и квалитет не могу да постоје један без другог; квантитативне промене, кад постигну одређени степен, производе нагле промене квалитета и обрнуто (закон који је утврдио Хегел).

Два закона условљавају променљивост свега што постоји; њих је утврдио Хегел и ставио у основ свога учења о дијалектичком