Učitelj

процесу. То су: закон међусобног прожимања супротности и закон негације. „Свет је подвојено у себи јединство, јединство супротности, носилац унутрашњих контрадикција“, каже Биховски (ор. се, стр. 213). „Објективна дијалектика“, тј. кретање кроз супротности, „влада у целокупној природи“, каже Енгелс (ор. сћ,, стр. 42). Када је једна ствар прешла у своју супротност њен првобитни негирани квалитет „не ишчезава без трага и успомене, него улази у нову особину као њен подређени момент“; „тако се апсорбује храна или кисоник од стране организма, трансформирајући се у њему.“ Даље, „једна ствар поново, по други пут, прелази у своју супротност. Значи ли то да се приликом другог негирања ствар враћа у своје првобитно стање»“ Не. Негација негације значи уклањање како прве тако и друге фазе развитка, уздизање изнад њих обеју“ (Биховски. Ор. си. стр. 208 с.).

Овде се испољава дубока разлика између дијалектичког и механистичког материјализма. Присталица механистичког материјализма, каже Биховски, допушта само спољашњу контрадикцију између ствари и средине с којом се она механички судара; стога он држи да свако кретање може да настане под утицајем спољашњег дејства, на пр. под утицајем механичког импулса. Напротив, дијалектичар налази у свакој ствари унутрашње противречности, као покретачку снагу њеног развитка; стога развитак ствари он схвата као њено самокретање (213 с.). При томе се материјалиста-механиста руководи традиционалном логиком, те држи логички закон контрадикције за апсолутно непоколебљив (ниједно А није поп — А). Материјалистадијалектичар пак, напротив, сматра да свако биће које се развија садржи у себи оваплоћену контрадикцију. |

Према Лењину (чланци „Карл Маркс“ и „О проблему дијалектике“) дијалектички развитак има стваралачки карактер; он је иманентано, спонтано самокретање, које садржи „унутрашње импулсе“. Из тога је разумљиво да се може говорити 0 прелазу од једног ступња егзистенције на други не само као о факту, већ и као о вредности: развитак је пењање бића са ступњева егзистенције од мање вредности. Због стваралачке природе развитка, виши ступ“ њеви бића света квалитативно се дубоко разликују од нижих, те се зато не могу схватити само као све сложенији агрегати, нижих, простијих састојака. Ова мисао нарочито је наглашена код данашњег совјетског дијалектичког материјализма. Она га оштро одваја од механистичког материјализма. „Редуцирати сложено на просто то значи одустати од објашњења сложеног“, каже Биховски. „Редуцирати све разноврсне законе у свету на механичке законе то. значи одустати од схватања ма које законитости, осим најпримитивнијих механичких закона, то значи ограничити своје сазнање на разуме вање само елементарних облика кретања.“ „Атом се састоји од електрона, али се законитости у природи атома не исцрпују законима кретања појединих елемената.“ Механиста редуцира органске законе на механичке, „а уједно социјални закони редуцирани на биолошке губе се у законима механике“. За њега се социологија претвара у колективну рефлексологију (Бехтерев). Међутим, у стварности на сваком вишем ступњу владају своји посебни закони. „Ти специјални закони (букв. „законитости“), ти немеханички