Učitelj

634 ние

облици развитка, не противрече механичким законима, не искључују их, него се уздижу изнад њих; механички закони играју подређену, секундарну улогу“ (Биховски. Ор. сћ., стр. 202—204). Ова гледишта дијалектичког материјализма слична су оном правцу у данашњој енглеској литератури који се зове етеггеп| еуошоп.

Проблем свести и душевног живота увек је био фаталан за материјализам: материјализам не може да га реши на начин који задовољава. „Осећај, мисао, свест,“ тврди Лењин, „јесу највиши подукти материје која је на нарочити начин организовања“ („Материјализам и емпириокритицизам“, стр. 39). Он каже да су „осећаји слике спољашњег света“ (стр. 81), наиме његова копија (АББИа или зрлевеђ а по Енгелсу) (стр. 77). »Друкчије него преко осећаја ми ништа не можемо да сазнамо ни о ма којој форми материје, ни о ма каквом кретању; осећаји се производе утицајем материје која се креће на наша чула“. (Ор. ст, 254).

Из наведених цитата могло би се закључити да се Лењин придржава доктрине механистичког материјализма , премо коме су осећаји, као и сва уопште психичка стања, узрочно условљени механичким процесима (кретањем), који се збивају у чулним органима и у можданој маси. (Ор. ст, стр. 38, с.). Ово гледиште увек је сматрано као сумњива страна материјалистичке доктрине. МатериЈалисте-дијалектичари свесни су тога, те га одбацују; међутим, код њих не налазимо јасног и одређеног позитивног учења о том предмету. Лењин каже да право мишљење материјалиста није у томе „што се осећаји дедуцирају из кретања материје или што се своде на њега, него у томе што се осећај држи за једну од особина материје која се креће.“ (Ор. ст, стр. 82). Логичка доследност захтева да се после реченог призна да поред кретања и осећај, односно нека друга, простија, али слична осећају особина, замишљена као унутрашње стање или психички процес, припада материји као првобитно њено својство. Такво тврђење ми и налазимо код Лењина: „Материјализам, у потпуном складу с природном науком, узима материју за примарну датост, док свест, мишљење, осећај држи за секундарну, пошто је осећај у јасно испољеном облику везан само за највише форме материје (органска материја)“, док „у темељима самог склопа материје“ може се претпоставити једино постојање способности сличне са осећајем; при том се Лењин позива на Хекслија, Лојда Моргана и Дидерота. Изгледа, он мисли на процесе сличне психичким, али простије од њих, који се могу назвати Психоидним процесима. Понављајући Лењинову мисао, материјалистидијалектичари у исто време боре се против марксизма Плеханова, који брани хилозоистичко учење о панпсихизму материје. Међутим, остаје необјашњено: по чему се разликује Плехановљево учење од тврђења Лењина да чак и анорганска материја има унутрашња стања слична осећајима.

Биховски тврди да је „свест особина материје која је организована на извесан начин и која постаје на врло високом ступњу 'ево_ дуције природе.“ Свест, која је својствена материји, као да је чини двостраном: физиолошки, објективни процеси праћени су својим унутрашњим рефлексом, субјективитетом.“ „Каква је пак ту врста везе између свести и материје2 Може ли се рећи да свест узрочно

'