Učitelj

Чарске главно је преживљавање неких од стране писца вештачки створених „романтичарских“ сањарија; ако се оне не одушевљавају овим сањаријада, онда живе у заносу љубавних „обожавања“ и „осећања“. Чарскаја намерно уводи своје читатељке у круг ових доживљаја, нервирајући их, уносећи у њих парадоксалне појмове о животу и животним односима. Чарскаја је усвојила начине булеварскога романа: разграњавати ланац неочекиваних ситуација, које ничим нису мотивиране; поворка догађаја нарочито смишљених, понављање сцена, карактера и типова. Из дугога списка производа овога писца, педагошка критика је пустила у школске књижнице само „Књегињу Џаваху“, ствар, можда, мање од других спорну.

А. А. Фјодоров-Давидов, оснивалац и уредник најраспрострањенијих, али и највише „спорних“ часописа за децу „Светларник“ и „Путоводни пламен“, који су у литератури за дечаке играли ту исту улогу, као што су производи Чарске играли у васпитању девојчица. Његово стваралаштво има занатски карактер; његови производи су без животне истине; голи морал, измишљене фабуле и неприродни карактери. Из безбројнога низа његових ствари деци се могу дати следеће: „У зимски сумрак“, „Шта срце говори“, „Зечја срећа“, „Грозни цар“, „Пакосник Пип“, „Отровне гљиве доктора зоолошкога врта“.

Клавдија Лукашевич, псеудоним К. В. Хмизинкове, рођене Мирец-Имшенецке (1859), целокупан свој живот посветила је литератури за децу и пре постанка уметничко-реалистичкога правца била је у првим редовима њених радника, па се дуги низ поколења хранио њеним производима, који су буквално плавили дечји књижарски трг. О степену раширености дела К. Лукачевич доказ је чињеница, да је само 1912 год. по моме рачуну, било штампано 32 њене књижице са тиражем од 184 000 примерака. Круг њених посматрања није ни широк, ни разнолик: то су врло спољашње историје о птицама и жи-

вотињама; несрећна деца, која осећају потребу за миловањем и над-_

зором; на изглед сурови, али добри старци. Она сваку причу пише са тенденцијом да поучи дете, тражећи од њега добро понашање. Из тога следује безживетност њенога стваралаштва и одвајање од стварности. Кад постоје такви књижевни подаци, онда се не треба чудити, што се сви њени производи сливају у један дугачак низ ствари, које бескрајно личе једна на другу и из овога низа врло тешко је издвојити нешто светло, што заслужује пажњу.

Најталентованији претставници сентименталнога правца били су несумњиво А. Н. Аненскаја и П. В. Засодимски.

А. Н. Аненскаја, рођена Ткачева, жена познатога друштвенога радника (1840—1915), почела је књижевни рад са прерадом „Робинзона“, који је доживео седам издања, па се и сада сматра као најбоља руска варијација ове прослављене књиге. Њене оригиналне ствари („Зимске вечери“, „Брат и сестра“, „Ана“, „Моје две роБаке“, „Својим путем“, „Светлости и сенке“) написане су тако да су црте идеализације, моралисања и сентиментализма умерене врло великом искреношћу тона и озбиљношћу тумачења животних ситуација. Аненскаја црта ликове деце ситне градске беде, послуге, занатлија, чиновника и радне интелигенције, она је убеђени нпропо-