Učitelj

истога имена, у коме је радила већина овде набројаних писаца. Изучавање модернистичкога правца у руској литератури за децу не може се замислити без дубоког упознавања са стваралаштвом писаца ове групе.

Треба рећи да модернисти нису потпуно прекинуле везу са традицијама реалистичкога правца и са дидактичко-педагошким каналом литературе за децу. С. М. Гордецки има доста ствари, које је написао у реалним тоновима (приче у часопису „Чавке“, многе песме у збиркама „Ау“ и „Ија). Код А. А. Блока у зборнику „Округла година“ има доста сличних песама („Врана“, „Пун месец стао је над лугом“, „Учитељ“, „Врапчићи“). Саша Чорни, чији се дар нарочио развио у емиграцији, написао је у зборнику „Врбице“ песме о сасвим обичном, „свакидашњем“ звуку. Бајка С. М. Городецкога „Царевић Малиш“ проткана је моралном тенденцијом: не само фабуле бајке, но чаки јунаци са својим именицама имају јасно одређена својства: „сунчана змија“, „папагајево перо“, „главни сплеткарош“. „Пет ваздушних пољубаца“ истога писца у великој мери су прожети елементом поуке: сви прсти овде дају читав Низ корисних знања, онако исто, како се то ради у књигама које су писали педагози. С друге стране, нека модернистичка настројења, начине стилизације и др. прихватили су и неки писци, који су врло далеко по своме правцу од ортодокснога мо“ дернизма. Тако у М. М. Пришвина (1873), јако трезвенога писца, који је чврсто везан са животом, у његовој дивној књизи за старију децу: „За чаробним колачем“, примећује се стилизација са примесама некога мистичнога односа према природи.

4. Сентиментални правац

Сентиментални правац у литератури за децу живи непрекидно и сигурно неће никад ни умрети, јер присуство осећања у дечјем животу, која се нормално развијају, не подлежи сумњи и потпуно је природно: деца су осетљивија од одраслих; њихова нежност; узбуђење, осећање симпатије и сузе изазивају се у живот таквим појавама које одрасле остављају потпуно мирним. У 19 веку овај правац су заступали многи писци, просветитељи. Од њих су имали највећи успех А. В. Круглов, Е. А. Сисојева, В. П. Жемеховскаја и др. Али у овом правцу, који разматрамо најтипичнији претставник била је Л. А. Чарскаја (псеудоним Чурилове рођ. 1875). Литература за децу пре револуције 1917 не показује ништа тако очигледно, као необичан успех ове списатељице, који је праћен са много ларме. У 1912 год., која није била година њене највеће популарности, њени списи били су штампани у 52 000 примерака. Може се без икаквога преувеличавања рећи, да се неколико руских женских поколења васпитавало на списима Чарске и из њених многобројних производа црпело правила и норме за понашање у своме животу. Ово је значајна чињеница која говори о врло тешкој кризи у здрављу поколења, које је почело да „живи“ пред катастрофом, која је довела до рушења политичкога строја у Русији и њенога живота. Постоји "нека веза Чарске са Вербицкој, Вљајцевој, Вертинским: они, у мојој претстави, изједначавају победу тривијалнога, „дегенерисанога“ на"чела у литератури и уметности страшнога „навечерја“... За јунакиње