Učitelj

Језиком-говором: данас човек изражава доживљаје, тј. тежње, осећања, мисли и идеје. Језик је творевина народног духа. У њему је језгро наше расе: предања и обичаја, вере и науке, права и правде, уметности и радиности. Језик је опште културно добро и као такво заузима средиште пажње наше народне школе. МИ док је традиционална школа обраћала пажњу само на форму нашег народног језика, мање на садржину његову (познати вербализам и убитачни механизам наставе), дотле савремена школа посматра народни језик као културно добро нашег народа, које садржи У себи све душевне вредности народне. Ове вредности треба ученик да проживи и преради, те и циљ наставне обраде народног језика лежи у психичком усвајању, стварању и језичном развоју. Савремена радна настава истиче, да је- и пажња, која је детету потребна да језик као средство за изражавање мисли разуме, много активнија ако се ученик вежба у изражавању својих побуда, доживљаја. Само кроз лични активитет, кроз самостално и слободно тражење подесног и богатог изражаја, чистећи и исправљајући према личном осећању, постаће писменост у нашој народној школи васпитни чинилац, који материјално и интелектуално подиже наш народни подмладак.

Језик се учи говором. Говором у конверзацији и оним што се чита. А да се језик упозна као организам са свима деловима, функцијама и законима који у њему владају, мора се поћи од погрешака, од искуства. Никако путем књига и апстракција. Све оно у чему ученици чине погрешке, било усмено или писмено, управо све оно што им смета и што они осећају као сметњу, све то треба да буде извориште, онај реални материјал, на коме настава води ученика до исправака и преко њих до сазнања важности појединих делова и њихове органске повезаности. У оваквом начину извођења наставног рада, у коме разредна заједница сарађује и активно учествује, сама самостално и слободно ради, тражи, открива и налази правила, законе — постоје и основе науке о језику, коју не треба никад раздвајати на: Поуке о језику, граматику, писмене саставе и правопис, јер сви ови делови чине једну целину, познату у нашој народној школи под именом Поука о језику. И баш на овом одељку наставе матерњег језика чинили су се и још увек се чине покушаји да се ове Поуке прилагоде принципима радне наставе, у чему су се чиниле веће и мање дивергенције на штету наставе народног језвка. Аутори разних Граматика и Поука о језику најлепше су илустровали ову појаву: безброј сувопарног анализирања разноликих текстова, досадне експликације и оно застарело и стереотипно памћење дефиниција помоћу намештених питања и одговора.

Г. Твртковић је у овом погледу својим Поукама о језику са вежбама по методи саморадње за Ш разред основне школе знатно отступио од досадашњих поука и малих граматика, како обликом, тако и методом. Своју методу је поставио на принципе савремене школе: Дочараним или истинским доживљајем као потстицајем на рад, изнети потребан пример а од њега одмах прећи на индуктивно вежбање. Ово је основа његовог покушаја. да као стручњак и методичар своје струке пружи народној школи, не само садржајно плански изложено градиво, већ и начин обраде (индукцијом) тог градива. „Индуктивним поступком у тренутку дечјег интересовања за изражавање својих мисли о збивању у свету, о свом опажању — кад се ученику без намештања питања и без силе даје прилика да искаже мисао, — лакше се развијају основни појмови о елементима говора, тачније се истиче разлика речи, поузданије се одређује правилна њихова употреба и правилна употреба реченичних знакова, и оштрије се запажа целина речевице; ученик се тако упућује на складност речи са мислима“ — вели аутор г. Твртковић. А баш то свесно употребљавање речи у циљу слободног изражавања мисли чини у овој његовој књижици кроз сва вежбања онај жељени дечји активитет, саморадњу и самосталну сарадњу.

Пажљиво разгледајући сва вежбања као врло пријатно дочаране доживљаје из дечјег живота, свакодневне њихове интимности у школи, породици и на улици, одмах се снажно истиче појава, да се реч и изражавање пидмено н усмено посматрају у вези са знањем из осталих 'предмета по дечјем нагону. Исто тако пада у очи и пригодност градива, која не спутава слободу разредне заједнице да према потреби унесе у вежбања и своје доживљаје, своје примере.