Učitelj

скочило три копља а град без људи, јер тамо свако спава до подне; кад мркне обједују, а пред зору лијегају “ (1, 156).

Али тај туђински град се неисправно држи према Љубишиним земљацима, они су им средство за потсмевање, једна нижа раса. Млечани хоће и да исмеју и награде наше људе. Но враћа им се жалост за срамоту. Вук Дојчевић казује:

„Кад се у пожње сјетим да се они милобруковићи са мном спрдају, купим једно мало звонце, пак сутрадан, кад наиђу у улицу, почнем звонити и подвикивати: Звек за мирис!“ (П, 18).

Надменост Млечана према нашем народу и њихова тобожња супериорност, изнета је у пакосној реченици једног писарчића коју упућује Кањошу: „Ја знам боље кад спавам него ти кад се разбудиш“. (1, 155).

По Љубиши, млетачка господа имају „процијеђену крв“ (Ц, 19) и захтевају да им се сваки „клања и удвара“ (П, 107), а често не вреде ни најмањег нашег човека. У причи Неком тону плута, а некоме плутају олова, Вук Дојчевић има оштрији став:

„Прича се да је неки, тамо он, скот подметнуо отров старици саможивици, која га је за своје зло посинила. Кад ко у нас убије чоека, од невоље, у крађи или завади... пукну на нас Латини ружећи и грдећи да смо крвопије, људождери и дивљаци... Пакости какве се данас у Млецима догађају, не могу нашем народу ни у сан доћи. Огубала торина! Не може болешчину истријебити ништа до огња“ (1, 220; Ц, 102).

· Та споља сјајна и блистава култура не свиђа се Љубиши. Она му је само фина маска, образина иза које се скрива право њено лице, нимало отмено и лепо. Ментални склоп Млечана изражава се у њиховој „зависти“, „неискрености“, „неправичности“, „лукавости“, „миту“ (корупцији) (1, 185, 195, 209, 230, 447 и др.). „Учаше ме ђед да су Млечићи лукавији него ли Турци, а он је ходио и полазио Млетке и Цариград“ (, 138).

У приповеци Кањош Мацедоновић, Љубиша нарочито подвлачи експлоатароски став Млечана према нашем народу. Кањош скупљеним Паштровићима прича да је одвезао у Млетке један брод уља, вина, лоја и чарапа да прода:

„Кад дођем тамо, навале на мене жбири да ме глобе и гуле“. — „Од свако сто перпера да даш тридесет светоме Марку“, рече глава жбира, а један што нешто нашки натуцаше додаде: „А нама сувише пиће“ (1, 154).

Претставнику витешкога соја нашег народа нарочито тешко пада неодржана задата реч. Витешки је одржати реч, то је срж чојства. Зато Љубиша и пише следеће:

„Не питај ме како је Венеција своју ријеч одржала, и како је мало по мало крњила и остризала уговорене слобоштине... Као момак, хитар и лукав, кад се облијеколи и окојаси младој и невјештој цури, ова јадна попусти мало данас, мало сутра, док му робињом постане, пак му већ не одриче ништа“. (1, 154).

Млечићи су грамзиви за новац, они служе Мамону. Као судије су неправични, подмитљиви, пристрасни и спори. Млетачка бирократија доводи Љубишу до очајања: „Напала их трпија, док их је (мле-