Učitelj

код нас јавио зато, што смо сви ми нихилисти“. И Достојевски до дубине испитује руски нихилизам. Антиномична поларност руске душе чува заједно нихилизам са религиозном устремљеношћу ка крају света, ка новом откривењу, новој земљи и новом небу. Руски вихилизам је изопачена руска апокалиптичност. Таква духовна настројеност јако отежава историски рад народа, стваралаштво културних вредности и она је врло неподесна за сваку душевну дисциплину. Ово је и имао у виду К. Леонтјев, кад је говорио, да руски човек може бити светац, али не може бити поштен. Поштење је морална средина, буржоаска врлина и она није интересантна за апокалиптичаре и нихилисте. И ово својство је постало кобно за руски народ, зато што свецима постају само неки изабраници, већина пак осуђује се на непоштење. Мали број људи долази до вишега духовнога живота, а већина остаје испод средњега културнога живота. Зато је у Русији тако упадљив контраст између врло малобројнога вишега културнога слоја, између правних духовних људи и огромне некултурне масе. У Русији нема културне средине, културне средњости и готово нема ни културне традиције. У односу на културу готово сви руски људи су нихилисти. Култура свакако не решава проблеме краја, изласка из светскога процеса, она утврђује средњост. Руским дечацима (омиљени израз Достојевскога), који су обузети решењем последњих светских питања, или о Богу и бесмртности, или о уређењу човечанства у новој држави, атеистима, социјалистима и анархистима, култура претставља сметњу за њихово стремилачко кретање ка крају. Скок у последње противустављају руски људи историскоме и културном раду европских људи. Отуда мржња на форму, на формално начело у праву, држави, моралу, уметности, филозофији и религији. Карактеру рускога човека прети формализам европске културе, он му је туђ. Руски човек има незнатну формалну даровитост. Форма уноси меру, она уздржава, поставља границе и утврђује у средњости. Апокалиптичка и нихилистичка буна збацује све форме, уклања све границе и одбацује свако уздржавање. Шпенглер у својој књижици „Ргеџзепит ипа Зосјанзтиз“ каже, да је Русија сасвим нарочити свет, тајанствен и несхватљив за европскога човека иу њој открива „апокалиптичку буну против античности“. Руски апокалиптичари и нихилисти живе на крајевима душе и излазе иза граница. Достојевски је до дубине испитивао апокалипсис рускога духа и нихилизам рускога духа. Он је открио неку метафизичку хистерију руске душе, њену изузетну наклоност за епилепсијом и лудилом. Он је до дубине испитивао руску револуционарност с којом је тесно везано и руско „назадњаштво“. Руска историска судбина оправдала је сагледања Достојевскога. Руска револуција свршила се већином онако како је Достојевски предвиђао. И ма како да је она рушилачка и убиствена за Русију, она мора бити призната и за руску и националну. Саморушење и самоспаљивање је руска национална црта.