Učitelj

на уму између осталога и ту сарадњу са новом Пољском, управо оном Пољском, чије боље духовне особине оличио је и орао Мицкевићев геније.

Ми ћемо овом приликом истаћи оне Мицкевићеве стваралачке особине, које су га везивале и везују са руским генијем и које су својим крилима ударале у ону „чашу отрова“, којом су кобни елементи тровали братска осећања између та два народа; а те његове особине крчиле су му пут преко утврђења руско-немачке бирократије до широко отворених му врата домова руских народњака.

Мицкевић је први пут дошао у Петроград 1824 год. и овде се упознао са оном руском интелигенцијом, која се окупљала око песника Риљејева, кнеза Сергија Трубецкога, МуравјоваАпостола и др. и која је маштала о препороду Русије и о уједињењу словенских народа. Све су то били чланови тајнога друштва, чије циљеве је јасно и кратко изражавао катехизис друштва, које су на Југу Русије основали два брата Борисови са племићем пољским Љубљинским, а то је: „ослобођење и уједињење у један савез и под једнаком управом, али без нарушења независности, осам словенских колена“, чија имена су била исплисана на осмоуглом печату. Чланови тога друштва названи су касније „Декабристима“ због тога, што су у име остварења означенога циља 14/27 децембра 1825 г. подигли устанак. Устанак није био довољно припремљен, и том приликом руска интелигенција је изгубила око 90 породица, које су биле „сб земље“ и гласници словенске цивилизације. Узгред да се каже, интересантна духовна веза између данашње Русије и Русије идеалиста прве половине Х1Х века: истражна комисија нашла је у кнеза Трубецкога, једнога од вођа „Декабриста“ пројект конституције, по којој је предвиђено било делење Русије на 14 државица и 4 области, које су требале да послуже као образац уједињења слободних словенских држава.

Разумљиво је да је Мицкевић у тим круговима видео снажну и пожртвовну руску младост, која је маштала о преуређењу Русије и ослобођењу и уједињењу Словена. И сам се заразио био жеђу њихова сампрегоревања. А то је битна особина словенскога генија — жртвовање за добро и срећу велике заједнице. Ту Мицкевићеву особину оцртава и његова песма „Марсељеза младости“, где песник каже:

Није веран син отаџбине,

Нити је у земљи самодржавља .

Цару користан онај грађанин,

Што је роб ·презренога славољубља!

Већ онај, који је спреман да се у борби

против силе жртвује за народ,

За свој завичај или за слободу...“

У песника Риљејева, Мицкевић се упознао са Алексијем Хом-

јаковим, једним од најизразитијих народњака и словенофила прве половине 19-га века. Овај апостол словенске мисли о братству