Učitelj

народа и својим личним примером показао је способност самопрегоревања и жртвовања за општечовечанску срећу, за правду и за слободу: кад му је било тек 16 година и кад су Грци започели борбу за ослобођење и независност, тајно је побегао од куће својих родитеља у једној памучној кабаници и са кухинским ножем у чизмама са намером да пређе на Балканско Полуострво и да се бори заједно са Грцима против Турака и да диже Јужне Словене на буну у име кидања ропских ланаца. Али је ухваћен на југу Русије и враћен његовим родитељима у Москву и на тај начин осујећен у извршењу високога подвига.

Кад се Мицкевић спријатељио са Хомјаковим несумњиво је налазио у њему и ону сродност генијалнога и братскога духа, чије варнице су често потстицале његово стваралаштво у правцу изражавања чисто словенскога алтруизма и мисли о правом смислу и циљу живота како појединца, тако и народа. То се види из творевина и Хомјакових и Мицкевићевих, јер много у њима личи на поклич и одзив. На пример, Хомјаков је учио да је „хришћанство указало народима коначан циљ живота ..... тај циљ је складна заједница.... Слобода је у јединству и јединство је у слободи..... Слобода је и у хармонији њених појава, а то је братство пуноправних људи и народа, који живе својим слободним животом“ Те филозофско-моралне мисли Хомјаков је примењивао и у словенском уопште и у пољском питању. У песми Пољацима он каже:

„Засијаће дан предивни, Сложиће се браћа чила, Сви велики, сви слободни“....

А Русију песник-филозоф и богослов зове да своје синове и остале Словене „храни силом духовном, надом бољих дана и да хлад једнокрвних срдаца огреје врелом љубављу“.

Мисли Хомјакова: „Човечанство је нама приступачно једино преко живе народне личности“ (Хом. Сочин. 1, стр. 77) Мицкевић преводи на свој језик и изражава на свој начин: „човек без народности непотпуно је створење, способно само да познаје, али не да ствара (Маск. Кигз. ГМегашгу Зломлапзк. Ш. 275).

Оба су они, и Хомјаков и Мицкевић веровали у велику мисију словенства, које ће допринети да се оствари идеја братства и да наступи, како каже Мицкевић, доба када ће „Народи, заборавивши на свађе, спојити се у једну породицу“. Али је Хомјаков веровао да ће ту мисију да изврши Русија, а Мицкевић је мислио, да је судбина доделила ту улогу Пољској, јер, каже он: „Христос није васкрсао ви хетмана, ни филозофа, ни трговца, већ Лазара. А ко је сад Лазар међу народима»“

Међутим Мицкевић је, као и Хомјаков и остали руски народњаци, критички посматрао склад живота Западне Европе и указивао на опасност по народе стварања у њој малограђанства и ширења лажне цивилизације. Својим „Пољским хаџијама“ он каже: „Вама често кажу да сте међу цивилизованим народима и