Učitelj

329

Г. Стевановић је испитао 219 парова браће и сестара разних школа. Најпре је упоредио интелигенцију свих 219 парова, затим интелигенцију женских парова (сестара), па интелигенцију мушких парсва (браће) и напослетку интелигенцију разнопслних парсва (брат — сестра), нашавши у првом случају корелацију 0,432, у другом 0,517, у трећем 0,468 и у четвртом 0,353 или просечно 0,442. По истом реду испитивао је и школски успех, нашавши у првом случају корелацију 0,403, у другом случају 0,474, у трећем, 0,316 и у четвртом 0,426 или просечно 0,404.

У студији г. Стевановић се дотакао и неких других питања која су у вези са интелигенцијом и успехом у раду и на свако дао потребан одговор. Таква су питања: да ли мања или већа сличност у интелигенцији и успеху у раду између браће и сестара стоји у каквом односу према броју деце у породици, тј. да ли та сличност варира са бројем деце у породици; да ли су интелигентнија браћа или сестре; ко је од њих вреднији; са каквом се вероватноћом могу предвиђати како школски успех тако и интелигенција једног детета на основу интелигенције и успеха друге деце истих родитеља итд.

Студија је савесно израђена на основу материјала до кога није било лако доћи. Наши школски радници наћи ће у њој поред одговора на многа

питања и потстрека за рад у овом правцу. Вит. С. Радовановић

Свет. Д. Миловановић: Нова школска пракса, Београд, 1940. Издање Геце Кона а. д., ср. 8%, страна 400. Цена: броширано 80, у повезу 100 динара. Савремене педагошке и дидактичке тежње у свету, па и код нас, све се више концентришу у правцу индивидуализације наставе. И то у двоструком смислу: У односу на дете и у односу на наставника. У односу на дете, јер оно психички претставља уистини свет за себе, који наставник несумњиво мора разумети, па према томе подешавати облик и ток наставе; и у односу на наставника, јер сви наставници нису истога већ различитога става и схватања. Кад је реч о детету и његовој личности, ту се нарочито истичу његове природне склоности и способнссти, његов степен духовног развића, природни развој, а нарочито снај неисцрпни, увек живи нагон за кретањем који долази из дубина његова бића. Уза све то још настава мора да буде један сталан динамизам, једно непрекидно доживљавање и саживљавање, вечито. у животу и сам живот, а никакс ван њега и лишена њега.. Наставник који о томе не води рачуна, унапред је осуђен на неуспех. И не само то: они још чине један неопростиви грех према младоме детињем бићу.

Нова школска пракса г. Миловановића, узета у целини, чини један осетан и двострук напор у том правцу: теориски и практично. Теориски, јер она у сних девет чланака оправдава и образлаже оно што ће, мало даље, практички на делу да покаже. Управо, њен главни смер и јесте у томе практичном приказивању наставнсга рада. Отуда и назив његове књиге. Г. Миловановић је у тим предавањима покушао да „што казује ином, то сам својим потврђује чином“. У оних педесет пет предавања он је наставно градиво изложио у једној прикладној фсрми која деци и њеном духу одговара, спроводећи помно увек оне основне тежње савремене дидактике: самоактивност, саморазвијање, доживљавање, а изнад свега, уколикогод је то могуће, доминира онај основни дидактички принцип целине, природне повезаности градива, који многи, често и несвесно, тако много превиђају. Час је то овде језик, час историја и географија, час, опет, математика, цртање“ и певање тако да се предмети међусобно прожимају и разговор калеидоскопски мења, држећи на тај начин на узди дечји интерес и пажњу. Као таква, Нова школска пракса г. Милсвановића је значајан прилог нашој и иначе оскудној дидактичкој књижевности, те ће несумњиво бити од користи „педагозима, практичним радницима, наставницима, учитељима и учитељицама“. Само с једном важном напоменом: да она не буде слепи и неотступни вођа. Јер дидактика, то треба знати, није казуистика, није кувар. Она не сме, јер и не може, да прописује обрасце и рецепте којих ће се наставници слепо држати у свакој прилици и ситуацији, јер ни сва деца као ни ми наставници нисмо подједнако обдарени и настројени: неко је то више, неко мање, неко у овом а неко у другом правцу. Настава и наставници о томе мсрају водити рачуна. То на-