Učitelj

253

кога посматрања. Ту субјект губи свест себе самога, тојест своје воље, и постаје посматрачким, сазнајним субјектом, објектом сазнања. То је суштина Шопенхауерове чисте метафизике воље.

М

Посматрајмо, кад је реч о вољи, себе саме, наш властитни живот! У нашим поступцима и радњама чинимо разлику између оних поступака и радњи што их вршимо чисто нагонски, инстинктивно, и оних поступака и радњи што их вршимо свесно и плански, са одређеном намером и циљем, са одређеном вољом.

Вољну радњу вршимо понекад и без нарочите свесности њенога тока и њених последица, нехотично. Са „нехотичним“ означујемо и оне поступке и радње што не потичу нагонски, већ су руковођени планском вољом али су ти поступци и радње сталним понављањем постали навиком, те се тако врше аутоматски, без учешћа пуне свести, као например при писању итд.

Код питања сазнања саме суштине вољних радњи експериментална психологија нас је довела већ дотле да данас при испитивању можемо мерити и сам интензитет (јачину) воље. То се врши посматрањем ступња јачине самога вољнога акта и његовога деловања: стварају се вештачке сметње и испитују се ступњеви савлађивања тих сметњи.

Код воље је основно вољно одлучивање за вољну радњу, као и сам вољни акт. Мзмеђу различитих могућности бира човек једну могућност и предузима све што му у средствима стоји на распсложењу и што држи целисходним да би могао постићи и спровести у дело истикнути циљ, намеру.

Из тога излази да воља потиче из разума. Наиме, излази да сазнање прилика, размишљање и расуђивање о разним могућностима одлучивањима, испитивање сметњи, процењивање успеха и резултата, дакле све те чисто разумне радње, претходе сваком вољном акту и одређују га.

Тиме је детерминизам човекове воље дат и утврђен, и то дат сазнањем. „Индивидуалним карактером сазнања“ — вели Рудолф Леман — „одређује се нарочитост вољних радњи једнога човека.“

И те радње смеју се назвати слободним када се то схвати у значењу што му га даје филозоф Шелинг. Он, наиме, вели: „Слободно је оно што ради сходно само законима свога властитога бића.“

Из ове врсте слободе проистичу све те радње са оном истом природном нужношћу са којом се целокупан ток свести, при свој својој различитости личних диспозиција, руководи и равна општом законитошћу. У том смислу је детерминизам, тојест уверење о психичкој одређености, условљености воље, једно научно гледиште ко је заузима правилну средину између фатализма, с једне стране, и индетерминизма, с друге стране.

И у том погледу показује се становиште истсријскога материјализма далеко као небо од земље од свакога фатализма, иако га многи сматрају за фаталистичко учење.