Učitelj

Оно је, прво, далеко од свих метафизичких посматрања која над вољом појединих људи стављају вољу једнога вишега бића. М отуда сва та метафизичка посматрања воде непосредно фатализму, фаталистичком учењу о човековој немоћи према судбини.

Оно је, затим, исто тако далеко и од грубога, наивнога материјализма: да само спољни утицаји и моменти одређују човекове вољне радње и поступке. Тај материјализам, такозвани природнонаучни материјализам Бихнера, Молешота, Фокта и других, учи баш као и фатализам како је немогућно те спољне утицаје променити или укинути човековом вољом.

У том смислу је, дакле, наша воља детерминисана, условљена, пошто је она један део човековог бића и светскога збивања. У оквиру те опште законитости и условљености човековог бића и светског збивања јесте човекова воља слободна, неограничена у свом деловању.

Само, дабогме, не постоји у друштву, у свету, само појединац, појединачни човек. Увек воља једнога човека делује под приликама других људи и на друге људе, између безбројних других људских воља и саме воље људске заједнице, што се уплиће у вољу свакога појединца.

Историја човечанства показује нам хиљадите примере како су одвећ компликовани вољни односи појединих људи у животу и друштву. А с тим питањем, с питањем о односу воље једнога човека према вољи других људи и целе људске заједнице улазимо у врло значајну филозофску област за људски живот, у етику, у област морала.

У

Наша морална воља и њена делатност подлежи законима друштвенога живота и развитка људи. М као таква она припада нарочитој области духовнога деловања људи — етици или науци 0 моралу.

(ООнако исто као што човековом духу не признајемо карактер. једнога надчулнога бића, тако исто не можемо то да учинимо ни код етике. Традиционални, од Канта нарочито формулисани појам етике заснива етику на једном апсолутном закону, на такозваном категоричком императиву.

Кантов категорички императив гласи у својој двострукој формули: 07

„Ради тако да принцип твоје воље може у свако доба да важи уједно и као принцип општега законодавства“ и

„Ради тако да ти човечанство како у твојој личности, тако ну личности свакога другога човека у свако доба треба као циљ, а никако само као средство.“ ;

Он у својој суштини значи само — макар како он иначе дубоко звучио! — филозофско превођење старе јеванђелске изреке: „Што ниси рад себи, не чини ни другоме!“ Ново је ту само Кантово тума-