„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

11

Указујући нове путе омладини, која хоће да има здраве појмове о правом значају уметности, Светозар Марковић је препоручио дисертацију Чернишевскога „ Естетични шкуша]и уметности арела стварности (астетичестал отношен!а искусства кт> дМствптелБностп). Та је књига посгала наскоро требник наших анта есгетичара. Њу је превео на српски В. Вујић у 117 књизи Летоаиса Матице Сриске, а фантастични Лаза Костић, за кога се тада држало да је здраво велики песник, пропратио ни мало духовитим примедбама. Група око Раца осетила је потребу да се брани, и у листу од 1875 (број 9 и 12), изишао је чланак Јнчштење естетике, који је штампан у Новоме Саду у засебној књизи. То је врло популарно излагање идеја Чернишевскога, са коментарима Писарева (помнњат је и Тен, који се овде зове Хенри!), ту је бачен поглед и на српске књижевне прилике.

Садржинаје, у главноме, оно исто што је раније Светозар Марковић писао, Само, овде је тон енергичнији: хоће се да се естетика, идеалистичка и доктринарна естетика, уништи, да се пошље трагом алхемије и астрологије. Полазна је тачка научни, критични правац. „Уважење стварног живота, вели Чернишевски, неповерење спрам априористичких хипотеза, ма да су оне врло пријатне за фантазију, ето то је карактер правца који данас влада у науци. Нама се чкни да је неопходно нужно довести на овај принцип и естетичка убеђења, ако у опште још вреди говорити о естетици“. Естетика, наука о лепоме, врздела ба само онда када би лепо самостално постајато, када не би зависило од бескрајне разноликости личног укуса. Сваки човек има свој укус, своје лепо и своју естетику, према томе општа естетика је немогућт, она је иста таква бесмислица, као и наука о љубази: » сваки љуби на свој начин, и не тражи по књигама