„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

21

Леонардове, него да се види кзео вену лица живих жена и како се сузама пуне очи дечице, која би могла живети, да их беда није обојила гробним бледилом. <

Не, не говоре више то научни догматици и социјални реформатори, фанатични и искључиви, не говори то више Светозар Марковић који није једне песме оставио, то говоре прва имена у књижевности. Поред речи Толстоја и Рускпна, колико би се могло навести сличних места из Виктора Ига, Жоржа Сандове, Ламартина, Џорџа Елиота, Дикенса, и толиких других! Још само једно такво сведочанство, до душе подуже, али интересантно, и сјајно написано. Иконокласт је овде Хајне. Пишући 1855 године предговор својој књизи Лутеција , он ово вели; „То признање да будућност припадакомунистима ја сам учинио са изразом крајње зебње и страха, и нажалост! то није никако била само једна маска. Одиста, ја са ужасом мислим на доба када ће ти мрачни иконокласти докопати власт у своје руке: каљавим рукама својим они ће полупати без милосрђа све мраморне кипове лепоте, >ако драге срцу моме; они ће покрхати фантастичне ситнице и ситне украсе уметности, аоје је песник толико волео; они ће сасећи моје лаворове шуме и засадити их кромпиром; љиљани који нити преду нити раде, а који су ипак тако величанствено обучени као цар Соломон у свом сјају своме, биће ишчупани из корена, сем ако не хтедну узети у руке вретена да преду; руже, те доколне веренице славуја, биће исте судбине; славуји, ти некорисни певци, биће отерани, и авај! моја Ењига Лесама служиће бакалину за прављење фишека, укоје ће сипати каву или бурмут за старе жене будућности. Авај! Ја предвиђам све то, и неисказана ме жалост обузима мислећи на рушевине којима победоносни пролетаријат прети мојим стиховима, који ће про-