Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

1067" <ј. МАТАСОВИЋ

ласка оног Црногорца наумио пјесму спјевати, но тек кад је 180] ујак Деметер Митра мољакао Ивана, да му за његов алманак „Искру“ што напише, а твоја мајка, Роза, Прица и ја му досађивасмо, да задовољи Митра, видјесмо, да је заиста почео писати, 80 врло споро, Митра га бомбардује писмима, но мој Иван паша — како сам га ја у шали називао — воли на вечер разговарати с мајком, Розом, Прицом и са мном и пушити пет шест цигара једну за другом. Митра мучи га сваки дан својим писмима, мајка Твоја љубезно га наговара, но Иван-паша пуши и — чини се, не мари. Кад ето, једне вечери Твој отац дође У салон с неколико табака артије у руци, па нам каже: „Ево што сам написао“, и поче нам читати прву пјесму » Атовање“. Помисли нашу радост! Мајка, Роза и ја грлимо га и љубимо, а 0Н видјевши утисак, што га учини пјесма на нас, чини се задовољан. ја, Као Ффуађои гогае, примјетим, да се не може казати: „Слуге зове Ченгић-ага“, јербо, каошто се у енглеском не може конструирати „Ут со“ него „ом дманег 5сош“, тако и У наших Турака треба констру“ ирати ага с именом, а не с презименом. Иван ми одговори, да не зна другога имена Ченгићу.“ „Сјутрадан мајка пошаље ову прву пјесму Митри у Загреб, одакле му дође велика хвала и нова молба, да настави рад што брже, да се узмогне печатати „Искра“. И заиста Иван ревно настави свој рад; За неколико дана рече ми У читаоници, да му дођем на вечер, да ми чита наставак. И тако бијаше до конца дивног епоса, коме се, осим лорда Бајрна, ништа у европској литератури не може присподобити. Гдјекада ја или Прица приговорисмо гдјешто, јер како ја тако и Прица бисмо били волили, да се служи грамати“ калним формама народних пјесама, него ли дубровачким. Но нисмо МОГЛИ наговорити га, једва да је приволио измиенити гдјекоју рис 218 никад_конструкцију. Митра си није дао мира, док није сву пјесму У рукама имао. | Е = Ткалчево издање епа има онда доиста наслов у ТОМ смислу. |