Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

На Цој : Ј. МАТАСОВИЋ

тому наравски и прецјењивање властитих, а презирање туђих врлина и способности. Он приповиеда, да је већ у први разред донио потпуно знање талијанскога и францускога језика, а У гимназији да је исто тако потпуно мађарски научио. Знање првих двају језика бијаше веома чедно, а да мађарски није знао, о том су саученици прилику имали у школи се освједочити. Још се мање знаде о његовом звонком гласу, пјевачкој вјештини и глазбеној композицији“,

Како је у јуну 1894, „Ођгогоу“ рецензент тупо гледао на мемоарску врсту хисториских списа ВИДИ се из ахисториског, срамежљивог његовог резоновања, и У моралном, иу политичком правцу. Он замјера Ткалцу што је много тога изнио пред страни. свијет, а драже би му било »да су изостале њеке црте, које је он ипак као ману народа вањскому свијету на веЛИКО звоно објесио“, А највише се згрозио тај приказивач, што је Ткалац оцртао моралне прилике у Хрватској послије одласка Француза.

Рецензент је дакле Ткалцу замјерио недостатак неког „публицистичког такта“, не пазећи да су ове Успомене претежно хисториског карактера.

мемоара. Уопће, може се рећи, да остадоше највећем дијелу хрватске јавности непознати. Тек један мали одломак у преводу приопћило је „Звоно (Југ)“, часопис Милана Марјановића. На српској страни већ је било бољег знања и разумијевања: у рашчлањеНОМ некрологу Миленка Веснећа (исп. „Годишњицу Николе Чупића“, ХХХИТ, 1914, стр. 1.—56. Имбро И. Ткалац, Први помен) изложен је цијели садржај прве групе Ткалчевих Успомена и дана уопће прва солидна животописна скица о Ткалцу. Послије је Васа Стајић у својој брошури , Згр5к! кпј еупе! Као уодје ! пснејј“ (Загајеуо 1922,)" уражио Ткалчево значење

# Цитат из једни г прогласа крајишницима године 1848. што га Стајић доноси као да је „из једног рукописа Ткалчева“