Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

174 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

венаг И што сам се више дивио монументалним књижевним радовима тога неиспоређивога човјека, тим ми се чинио сиротињскијим и незнатнијим рад осталих словенских књижевника онога доба, осим Копитарова увода у његово издање Алочева Глагољаша и Маћејовскове правне словенске хисторије. Моја превратничка, младалачка нестрпљивост, која · је од једва засађеног зрна тражила већ одмах и плодове, учинила је, те сам био равнодушан према књижевним настојањима мојих властитих земљака, а моје изјаве о тим настојањима изазваше, шта Више, и прекор, да сам им противник, германофил и мађароман, Било би узалудно, да сам се борио против ових пребацивања, и стога сам их шутећи трпио и надао се у правду времена. А сада су готово сви они, који су ми то пребацивали, умрли као пријатељи Мађара — у Хрватској их зову мађаронима, — док сам ја, ма да педесет и једну голину без обзира на све политичке олује и све противштине у специјално - националним питањима живим у непомућеном, вјерном пријатељству с Кошутом, остао, дакако своје врсте, непоправљиви панславист'3).

Моја је домовина већ давно била осуђена од политике бечкога двора да живи као кунић за вјежбања. Не би овдје било мјесто, да цртам жалосну и болну

повијест тих политичких покушаја, јер треба да само оно приповиједам, што се збивало за моје младости, па претпостављам као познато, да су Хрватска, Славонија и Далмација сачињавале независно краљевство, које се послије изумрћа домаће кра-

љевске династије добровољно и уз јемство и уз заклетву ујединило с угарском круном, под увјет трајнога одржавања правица, у вријеме краља Коломана године 1102. Како је већ и било онда доба у свима европским државама, та „јига, рпуПеста ећ сопзце Фпез“ нијесу никада била утврђена сасвим јасно и оштро, па је стога и дошло до многих препирака. Међутим, начелно нијесу та права побијена, и на основу угарских државних закона од 1486. 1715. и 1741. нијесу их у угарском државном сабору уопће