Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

186 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

вор, а прогласила црквени славеносрпски за језик једино достојан књижевности, премда је он био народу неразумљив и због тога није имао услова за напредак. Истом при крају ХУШ стољећа ријешио се један духовит и образован · калуђер манастира Раванице у Сријему, Доситеј Обрадовић, да пише живим народним српским језиком, а неупоредиви Вук Стефановић Караџић прибавио му је у пр__вој половици нашега стољећа коначну побједу над чудном предрасудом, да живи народни говор не може бити књижевни језик. Вук је то учинио својим дјелима о језику и скупљањем народних пјесама и народних прича и пословица.

У Хрватској је бар у једном правцу било боље, јер је било -на народном језику штампаних молитвеника, црквених пјесмарица и календара. Најранији мени познати хрватски књижевни докуменат бијаше свакогодишњи мали народни календар, који је излазио у Загребу, а звао се „Шоштар“.Р) У астрономском свом дијелу имађаше мале светачке фигурице и пророчанства, какво ће бити вријеме, а у додатку је садржавао слупане, незграпне стихове, којима је издавач Томаш Миклоушић, жупник у Стењевцу близу Загреба, у безазленој, кућној, а гдјекад и врло духовитој сатири обичавао шибати глупости моде из пређашње године. Што ја знадем, био је прије Гајеве појаве плебануш Миклоушић једини народни „књижевник“ у Хрватској. Његовог „Шоштара“ сваке су године ишчекивали како какав књижевни догађај. Но откад су започеле излазити „Народне Новине“ прешао је наслов „народног књижевника“ сам по себи на Гаја, јер је публика, како рекох, постојано мислила, да он све сам пише. .

Прије набројени младићи, који су из несебичнога патриотизма и бесплатно писали у новине, зарана су се почели бавити старом дубровачком књижевношћу и студирати њен профињени језик, те су за кратко вријеме почели правилно писати. Али неједнак правопис дубровачких књижевника био је исто тако сложен као и онај правопис, који се оснивао на мађарском,