Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 21

доба великарну своју трговину веома успјешно. једноставност ондашњега трговања лако је себи представити, кад се разабере, да је Стефан Михајловић, који је са Михаљем Јанковићем Стипићем, мојим · дједом с материне стране годинама био у пословном саобраћају, па му обичавао слати често и по стотине хиљада форинти тадашњега папирног новца, а да га је носила пето-шесто годишња цурица потоњега. Дијете су послали Стефану Михајловићу, а он би замотао дјетету пакете новца у рубац око врата и завезао онда окрајке рупца око тијела, па му рекао, да иде кући. Кад би дијете дошло кући, отац би тога дјетета не рекавши ни ријечи, развезао мараму, извадио пакете новца и положио их у благајну. А исто се збивало, када ба Михаљ Јанковић слао новце свому. пословноме другу. Обојица њих нити су знали читати, ни писати, и обојица су мислили, да су намире и мјенице сувишне.

Но у то се згоди године 1808. банкрот институције „Млепег з!а4 -Вапсо“, а објавио је то фатални онај царски патент, којим је цар Франц |. својим милим и вјерним народима јавио ту утјешну вијест. Једне недјеље, баш када је мој отац излазио с мисе из цркве, спази на супротном углу цркве некакву стрку људи, па упита о чему се ради. Упуте га на плакат прибијен на угао зидова, те му рекоше, да је то „патент“. „Што је то патент 2“ запита он некога у близини: није разумио, што та ријеч значи. Човјек, кога је упитао, разјасни му, да патент значи, да бечки банковни биљети, — а то су била једина циркулациона средства оних рђавих времена, — одсад баш ништа не вриједе и да су сад само просте крпе папира. Стефан Михајловић се брецне, одврне од човјека, за кога је у тај мах помислио, да му се он руга, што незна читати и писати. Но дошавши кући, виђе силне гомиле људи, како пролазе испред његових прозора и чује, да сви сто и сто пута понављају ријеч „патент“. Одмах даде себи позвати нећака свога Јозу Ивановића, те га запита, што се то збива. Овај је био прочитао тај фатални патент, па му