Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

22 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

јасним ријечима само потврди, да је цар овим патентом прогласио да не вриједе папирни новци бечке банке. Још увијек Стефан Михајловић није ништа разабирао, све му је то још било загонетно, па истјера нећака из собе. Затим заповиједи, да му дозову одвјетника, који му само другим ријечима исприповједи исту жалосну причу. Кад је Стефан Михајловић једва једаред иза стотине питања овамо и онамо започео да схваћа ствар, започео је губити и равнотежу.. „Дакле банковне цедуље“, — издера се он свому адвокату, — „које сам ја примио као прави новац за добру робу, од данас да нијесу више новац Па зар цар, који ми није ништа дао и кому ја ништа не дугујем, може да отима мој поштено зарађени и _ стечени иметак Зар цар има право, да од својих данашњих поданика богаташа прави сутрашње просјаке 2 Зар смо миу Турској, под пашом, или је цар постао харамбошом разбојникаг“ И у тому тону настављаше тако даље, да га је одвјетник заклињао Богом нека шути, да не буде бачен у тамницу због увреде величанства. Него и та опомена није ништа помогла. У свом правном чувству тешко повријеђени човјек, а у својим економским интересима готово убитачно оштећен, запане у потпуно бјеснило, те се закуне, да ће у Беч да убије цара. Та се наивна пријетња убрзо рашчује по граду. Сам градски судац дође мом дједу, те му предочи сву незгодност и безкорисност тих дједових псовки и запријети оштрим казнама.

Али ко да ублажи његову мрзовољу 2! Његова зла коб учини, те је управо пар мјесеци прије „Улепег за -Вапсо“ катастрофе био продао велике залихе жита неком спекуланту Варлеу или Варлину, који је то морао платити у готовом. Дјед је примио сав новац (243.000 фор.) у бечким банчиним новчаницама. Послови су били управо моментано застали, новце није могао пословно употребити, па су лежали у благајни, када је избила та поменута катастрофа. И кадгод би погледао свежњеве тога безвриједнога папирнатога новца, његов бијес би се обнављао. Наједном га стане про-