Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

56 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

дала, да сам себи утварао, да то све видим властитим очима. Но шта сам могао, кад се Марија морала бавити око мојих сестара, а није могла бити уз мене!

Напокон сам онда изнашао средство забаве и начин како да проникнем велики мистериј умјетности писања. У кући је била нека књига с легендом о свецима, а не знам у којем већ језику, доста дебео свезак у кварту. Било је у њему и много бакрореза, који су приказивали ликове светаца, а испод њих је било у барокној опреми у латинским мајускулама име светог лица. Та књига постаде мојим благом и страшћу. |

Мајка и Марија морале су да ми казују имена светаца, како су била назначена на сликама светаца. Имао сам ванредно памћење за форме, те сам запамтио и фигуре и имена, а да нијесам знао читати имена појединих фигура. Сјећам се, да многа светачка имена никако нијесам могао чути, а да се не насмијем, а поименце „Запсја 5ећојазнса“. Увијек су ми при том долазиле од смијеха сузе на очи.

Из те светачке легенде научио сам све без учитеља писати и читати, а све на комичан и чудан начин. Поставио бих тешку и велику књигу, коју нијесам могао држати у руци, на под у својој соби, легао бих на кревет, те бих механички копирао имена кредом по даскама, како је већ ишло и како сам их ја видио, све латинска велика мегза а. Како сам н. пр. знао, да се моја љубимица зове Запсја 5ећоЈазнсеа, слутио сам, да и слова назначују то име. Име сам, дашто, лакше могао погодити, него ли значење појединих слова. И зато ми је Марија морала притећи савјетом у помоћ, те ми је тумачила глас сваког слова, што сам га био написао. И кад је сав под био ишаран светачким именима, морао сам их опет испрати. И премда је мене моја мати љубила до скрајности љубављу, која је већ била слабост, и премда ме је мазила, ипак јој је било зазорно ово стално шарање подова, па сам често слушао казнене њене проповједи, које су, међутим, слабо користиле. У ње је био велик смисао за ред и за чистоћу.