Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 5)

Али моја манија писања није се дала од шале укро“ тити, те како сам мајци за љубав обуставио моје писарске вјежбе у новој курији, побјегнем на то у стару кућу мога дједа, гдје нико није стеновао, у једну собу, и ту сам наново започео цртати своје „натписне рисарије“. Једанпут ме изненадио један од мојих прастричева, ла он рекне мому оцу, кад ја већ свакако желим писати, нека ми бар учитеља набави, јер ва овај мој досадашњи начин да неће бити напретка. Мој се отац уразуми, и замало се нашао учитељ у особи неког војничког набављача, који се звао Јанко Деркос. Имао је прекрасан рукопис, па кад су била погодна годишња доба, долажаше два пута у недјељи у Водостаје, да ме учи тешкој вјештини читања и писања. Добри човјек бијаше изненађен што већ знадем читати — знао сам наиме она версалијама штампана светачка имена у Легенди, те се љутио једино, јер му никако није успијевало, да ме научи како се треба држати перо за писање. Ја сам перо хватао исто онако, како сам држао и креду, чврсто са три прста, па би руку притискао свом тежином о држало на папир, те кад не би папир побјегао, сломио сам шиљак гушчјег пера. Мој учитељ се свакојако трудио, да ми прсте упути у прави по ложај те да перо узмогнем лакше и исправније држати, но све без успјеха, и он је сасвим очајавао због могућности да-ће ме икада тому научити. Зима је и неваљалост пута прекинула поуку у писању. (Опет сам био препуштен сам себи, и, склон писка рању више него икада дотада, започео сам вјежбање у писању пером и мастилом по папиру. Послије неизрецивога напора и труда једва сам толико успио, те сам својим родитељима о Новој Години могао предати читав арак исписан свим могућим светачким именима, а великим латинским версалијама, а то сам

им намијенио као честитку. Посао, биће, да није заслуживао похвале, али моја добра воља и устрајност наиђоше на потпуно признање. За узврат сам добио хрватску почетницу. Из ње сам учио велика и мала

слова у латиници и штампано и писано читати и