Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

12 Д-Р ЕИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

саго Ђатђпо 2- — „Не, ја сам Хрват, али умијем говорити талијански“. И опет ме хтједе узети на руке, али га је један солдат одгурнуо. То ме је тако растужило, да сам опет започео плакати. Кажњеник је покушао да ме умири и рече: „Моп сшташ ФШ дпезо зоћето. Анпст 10 Ко пп Батђио, саппо дипато 1е'. = „Рохе ез= — „А сатеппо !ошапо, [отапо“. „Е регсће поп е хепшо соп ге2“ — „Сће 10 опата!“ — „Е регсће ћа: фзиббђедно а! Ипрегагоге >. „Спе ћо 10 да Таге со Шпрегагоге! И !по ппрегагоге поп е пио радгопе“. — , Е рше # тапда апаг Е регспе»“ — „Ретеће ато ја пна раша“. И док је он то управо рекао дође часник у служби, издере се сурово нањ, а мене одгурну. Кажњеник ми је довикнуо: ,„Ад4фо, апсејо ппо, псогаан а зпе' ~)

Марија се је у то била расприповиједала с другим кажњеником, и сада притрчала мени, видјевши како ме је онај официр ринуо натраг, па ме брзо одатле одведе.

„Марија“, рекох јој, „човјек ми је рекао, да цар није његов господар, а да га је амо послао, јер воли своју домовину. је ли то право 2- — „Не, драго дијете, то није право, али се догађа тако. Не питај више да не чују људи“.

Дођох кући и горко сам оплакао несрећу сиромаха човјека. Наступила и ноћ, али ја нијесам могао заспати, већ сам молио за те биједнике. И ријечи, које су ми казали онај човјек и Марија, непрестано су ми зујале у ушима: „Цар, који није његов господар, шаље га у далеку тамницу, раставља га од његова дјетета само зато, јер воли своју домовину.

=) (ови талијански разговори значе:

_Не плачи, убоги човјече: ти ме изазиваш на плач“.

-Не брини се о панпуру. И ја имам јепног синчина љупког као ти“. А гаје је2- _У собици палеко. далеко“. „а што није пошао с тобом>=-— _Не лају“. „А што сте били непокоран нару2- _Шта ја имам посла с парем! Твој пар није мој господар“ „А што те шаље овамо. Зашто“ _јер волим своју отаџбину.“ |

„Збогом, мој анђеле, сјећај ме се!“