Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 11

Моја дјечја машта била је овим саопћењима толико узбуђена да сам несретнике видио у духу иу сну и на јави. А хтио сам их и рођеним очима видјети било како, па се узмем умиљавати око мајке, што сам боље умио, да је наговорим нека се са мном у ту сврху одвезе у град. Моја мајка била је међутим толико мека срца, и то ми је рекла, да не би могла гледати ове несретнике а да и не заплаче због њихове жалосне судбине. И мене би натјерало у очајање да видим где моја мајка плаче. Ипак је моје занимање за несретнике било превелико да би се могао одрећи прилике да их видим и утјешим. А како _ су били Талијани, могао сам с њима и разговарати. Послије бескрајних и упорних мољакања успио сам, да ми је било допуштено одвести се с Маријом у Карловац, чим буде онамо стигао транспорт. И то се зби иза пар дана. Док смо се возили свеједнако сам питао Марију, нема ли међу кажњеницима можда и татова и разбојника. Она ме је мирила увјеравањем, да такве зликовце дома затварају, а не шаљу у далеке тамнице. Е

Кажњеници су логоровали под ведрим небом“ изван града, покрај предграђа Гаца. Око њих су биле постављене страже с натакнутим бајонетима. Многи · грађани и радници ишли су онамо из радозналости, да виде те несретнике, многи и зато да их утјеше и помогну даром новца и круха. Стражари су допуштали, да се с кажњеницима разговара, али им се није смјело приближити више но на размак у дуљини човјечје руке. Многи карловачки грађани знали су талијански, јер је Карловац био у сталној трговачкој вези с Ријеком и Сењом. Тако су се могли разговарати с тим несретницима. Међу њима сам опазио једнога необичне љепоте, а изгледао је унаточ ка"жњеничког одијела и подераних ципела веома отмен. Притрчао сам до њега, хтедох му дати сребрн грош, све што сам имао од новца. Човјек ме ухвати у наручај, пољуби ме и заплака. Сад сам и ја почео плакати и пољубим га. „Моп рзапсеге, ромег цото“ рекох

му „ш пп Јаг рлапсеге“. — „јеси ли и ти Талијан,