Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

436

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈГРАЂАНА

исповестп припадају. Наведени уставнп проппс ваља узети у најширем смислу: у име слободе вере не може се одрећп не само вршење државних закона, него ни вршење уредаба и наредаба које су основане на закону. На пр. полиција забрани једну црквену свечаност у интересу јавнога реда и безбедности; тој забранп не би се могло противстати у име слободе вере. ■ — (В) Слобода вероисповедног удруживањск Видовдански Устав не зна за државну цркву. Опет зато, он не проглашава деобу цркве и државе; он задржава и даље везу између државе и цркава које постоје, и све те цркве проглашава равноправнпма пред државом. По Видовданском Уставу, све бп цркве требале да буду аутономне вероисповедне заједнице; то не би искључивало ни државну помоћ ни државнп надзор, али ни та помоћ ни тај надзор не би смели ићп тако далеко да од цркве начпне државну установу. Слобода вероисповедног удруживања дана Видовданским Уставом, није потпуна. Устав признаје само она удружења која ■су „у ма ком делу краљевине већ добила законско признање. Друте вере могу бити прпзнате само законом" (ст. 3 чл. 12 У). Слобода вероисповедног удруживања тумачи се обично тако, да за вероисповедна удружења важе исти прописи који и за световна удружења; они услови који се траже за оснивање световних удружења, довољнп су и за оснивање вероисповедних; њихово оснивање није ни у колико отежано. По Видовданском Уставу, она удружења која су била призната пре његовога проглашавања, постојаће и даље као прпзната удружења. За свако ново удружење тражи се нарочита законодавно одобрење, макар, по ошптим законским прописима, за стварање удружења била довољна административна дозвола или самопријава удружења; у толико стварање вероисповедних удружења јесте, у упоређењу са стварањем световних удружења, отежано. Под вероисповеднпм удружењпма о којима говорп чл. 12 Устава, треба разумети удружења припадника исте веропсповеди у једну црквену заједницу. Та вероисповедна удружења нпсу истоветна са посебним духовнпм заједницама која се у оквиру исте цркве праве ради неговања појединих верских врлина п активности (редови и конгрегације). Признајући једну вероисповест, уставотворац није признао и све посебне духовне заједнице које се у њеном оквиру стварају. На пр. прпзнање католпчке цркве не повлачи за собом и признање језуитскогареда. Пошто о тим посебним духовнпм заједницама нема помена у Уставу, на њпх треба прпменити опште прописе закона о удружењима, у колика законодавац не би сматрао за потребно да за њих донесенарочпте прописе. Устав каже: „Усвојене вероисповести равноправне су пред законом“ (чл. 12, ст. 1). Под усвојеним вероисповестима разумеју се вероисповести које су признате Видовданским Уставом илп које би после тога Устава биле при-