Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

ЛИЧНА СЛОБОДА II ПОЛПТИЧКА lIPABA

437

унате нарочитнм законом. Како се има тумачити та равноправност вероисповести коју је Устав прогласио? Мшиљења су подељена. По једном мшпљењу, из начела равноправности следује, да нпједна вероисповест не сме бити подвргнута државном надзору у већој мери него остале вероисповести, и да ниједна вероисповест пе сме бити повлашћена од државе на штету других вероисповестп. По другом мишљењу, из начела равноправности следује, да однос појединих вероисповести и државе ваља, колико више могућно, уредити по истом обрасцу, тако да ниједна вероисповест нема према држави нпкаквих посебних права и дужности. Ово друго мишљење изгледа нам претерапо. Оно би нас довело до закључка, да о свима вероисповестима треба донети један исти закон, што је с погледом на разноврсност вероисповедних организација готово немогуће. Аутономију вероисповедних удружења Устав дефиншпе овако: „Усвојене и признате вере самостално уређују своје унутрашње верске послове и управљају својим закладама и фондовима у границама закона“ (чл. 12, ст. 3). Пз овога би се дало извести да вероисповедна удружења уживају самосталност у својим унутрашњим пословпма: она се сама организују (одређују сама своје органе од најнижега до највшпега), доносе о своме унутрашњем реду какве хоће уредбе, воде сама управу својих послова, итд. Државна власт има над њпма само право надзора, и то у толико у колlшо би требало спречити њихову повреду државних закона. У главноме, вероисповедна удружења стајала би према државној власти у оном односу у коме стоји и локална самоуправа. Устав је оставио нерешена два питања: (а) питање о приватноправној личности вероисповедних удружења (на који he начпн, и у којој мери, поједине њихове установе црквене општине, црквене фабрике, манастири, птд. добпјати способност прибављања сопствености); (b) питање о њпховој јавноправној личности (да ли he, и у колико, вероисповедна удружења имати право разрезпвања црквенога пореза којп би се наплаћивао силом државне власти, п уопште, да ли, и у колико, вероисповедна удружења могу тражити помоћ. државнпх власти за извршење својих одлука, нарочито у дисциплпнским стварима). Оба та питања Mopahe се уредити обичним законом. Устав допушта једну врсту повлашћивања вероисповедних удружења. „У колико су у државном буџету предвиђени за верозаконе сврхе издаци, имају се делити међу поједине усвојене и прпзнате вероисповести сразмерно броју њихових верних и стварно доказаној потреби“. (чл. 12, ст. 6). Нпједна вероисповест нема права на новчану noMoh државну; ту помоћ даје држава, по своме слободном нахођењу, п у границама буџетске могућности. Али, ако буде новчану помоћ уопште давала, држава је мора давати с обзиром на начело равноправности; она не