Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

438

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ГРАЂАНА

сме посредством новчане помоћи повлашћиватп једно удружење противу осталих. Разуме се, равноправност удружења не изискује поделу државне помоћи на потпуно равне делове. Као што из текста Устава изилази, помоћ се даје удружењима сразмерно броју њпхових верних п према стварно доказаној потреби. Удружења са већим бројем верних или са мањим приходима од црквених и манастирских добара добијају већу државну помоћ. Самосталност вероисповеднпх удружења, Устав подводи под ова два ограничења: (а) „Усвојене и прпзнате вере могу одржавати везе са својим врховнпм верским поглаварима и ван граница државе, колико то траже духовни прописи поједпнпх вероисповестп. Начин, како he се те везе одржавати, регулисаће се законом“ (чл. 12, ст. 5). Овај пропис важан је за католике и муслимане, који имају своје врховне поглаваре ван државнпх граница. Веза са врховним верским поглаваром допуштена је у начелу, алп је држава задржала право да законом уреди начин одржавања те везе. Вероватно, држава he хтети да се та веза одржава под њеним надзором. Државни надзор претпостављао би, да се преписка са верским поглаваром подноси државној власти на увиђај, и да се његове посланице не објављују без одобрења државне власти. Католици сматрају државни надзор над њиховим везама с Папом- као мешање државне власти у унутрашњи живот њпхове цркве, и одбацују га у име оне аутономије која је Уставом призната вероисповедним удружењима: када она удружења чпји се врховни поглавар налази у земљи, ошпте с њиме без државне цензуре, зашто подвргавати тој цензури општење католика са Папом? Насупрот томе наводи се, да је Папа један странац, и уз то једна политичка личност, и да државна власт има права да мотри на везе које њени држављани одржавају са страним политичким чиниоцима. По нашем мишљењу, државни надзор у овоме случају не служп скоро ничему. У службену преписку коју би морали подносити на увиђај државној власти, представници католичке цркве не би уносили оне ствари које би државна власт најпре желела да дозна; о тим стварима они би имали начпна_да се другим, поверљивим путем, на пр. преко пзаслашгка, споразумеју са Римом. Што се тиче папских посланпца, оне, чим се објаве, долазе под удар закона о штампи, и државна власт може се бранити од њпх онпм средствима која јој тај закон даје. (b) „Верски представницп не смеју употребљавати своју духовну власт преко верских богомоља илп иначе прп вршењу своје звашгчне дужности, у партијске сврхе“ (чл. 12, ст 7). Овако како је редигован, став 7 није казненоправни проппс, јер не предвпђа казну за она лпца која бп духовну власт употребљавала у партијске сврхе. Уошпте, није јасно у чему би се састојала санкција става седмог. Један од говорнпка у