Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

444

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ГРАЂАНА

су пзвршили забрану. Свака забрана наноси штету новпнама, јер спречава продају забрањенога броја, према томе, поводом сваке понпштене забране, новине би могле тужити државу за накнаду штете. Изгледа да уставотворац није мпслио баш то: како пзплазп из претреса у Уставотворној Скупштинп, уставотворац је хтео да заштити новине од оних забрана полицијскпх властп које не проистичу из погрешног разумевања закона, него пз намере да се новине оштете материално: власт зна да he њена забрана код суда пасти, алп шта то марп, када he забрана у сваком случају пропзвести своје дејство, а то је, спречити продају забрањеног броја. Ако је уставотворац имао ту мисао, он ју је требао јасније пзразити; из текста члана 13 не изпла.зп да бп суд који решава по тужбама за пакнаду штете, имао.. да испитује намере оног органа који је забрану пзвршио. Прописп о забранп пемају сви без разлике снагу уставипх проппса. Да новине и списи могу бпти забрањени због изазивања мржње противу државе као целпне, због изазивања верског пли племенског раздора, и због посредпог изазпвања грађана да сплом мењају Устав или земаљске законе, —ти прописп не налазе се у члану 13 У става, који поставља начела слободе штампе, него се налазе у члану 138 прелазних наређења. Члан 138 постао је због тренутне потребе, да се државно једпнство и државно уређење брани енергичнијим мерама у првпм данпма наше нове државе; зато је предвиђено, да се, када та потреба престане, члан 138 може укинути законом: прописп тога члана немају стога снагу уставних него законских проппса. Члан 138 дао је повода пзвеснпм тешкоћама тумачења. Ту се каже: „Пропис члана 13 став 3 о извршењу забране важп п овде.“ Ово је штампарска погрешка: место став 3 треба читати став 2. Став 3 не говорп о пзвршењу забране него о одговорностп за крпвпце учпњене путем штампе. Став 2 говори о томе, да власт која је извршпла забрану, мора своје решење послати суду на одобрење. У судској праксп јавпла су се два мишљења о томе како треба разуметп чл. 138. По једном мпшљењу, забрану извршену по чл. 138 треба слати суду на одобрење, као што прописује став 2 члана 13, место кога је само по једној штампарској погрешки дошао став 3. По другом мшпљењу, забрана по члану 138 разликује се од забране по члану 13 тпме што се она не шпље на одобрење суду. Од свих прописа члана 13, за њу важи само став 3, а тај став не говори о шпљању забране на одобрење суду, него говори о одговорности за кривпце учпњене путем штампе. Може бити, учпњена је штампарска погрешка, па место 2 стављено 3, али докле надлежна власт не исправп ту погрешку, суд је дужан прпменитп члан 138 онако како је штампан. Ово је суд дужан учпнпти тпм пре, што члан 138 и онако како је штампан има пуно смпсла; он значп да за крпвпце учи-