Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

ЛИЧНА СЛОБОДА II ПОЛИТИЧКА ПРАВА

445

љене протпву његових проппса одговорност има да се утврди по начелпма члана 13. Ми налазпмо да од ова 'два мишљења ваља усвојитп оно прво. Да у члану 138 стојп само ово: „Пропис чл. 13 став 3 важи и овде,“ опда би било тачно оно мишљење, да члан 138 треба применптп онако како је штампан, јер онда не би било никаквог ослонца за претпоставку да је уставотворац мислио на став 2 а не на став 3. Али наведени став у члану 138 гласп овако: „Пропис чл. 13 став 3 о извргиењу забране важи и овде.“ Међутим, о извршењу забране не говори став 3 него став 2. Ма како суд применио чл. 13, он га неће применитп онако како је штампан: ако се буде држао става 2, он he применити једап став који, пстина, говори о извршењу забране, али који не носи онај број који је наведен у члану 138; ако се буде држао става 3, он he применитп један став који, истпна, носи број кбји је наведеп у члану 138, али који не говори о пзвршењу забране. Питање се своди иа то, шта је претежније у тумачењу: број или реч. По нашем мишљењу, мисао законодавчеву спгурније изражава реч него број, и зато налазпмо да треба применити онај став члана 13 који говорп о извршењу забране, и ако он не носп број 3. Друга тешкоћа на коју се наплази прп тумачењу члана 138, јесте ова. У томе члану говори са о забрани излажења, растурања и издавања новина. У члану 13, међутим, говори се само о забранп растурања и издавања новпна. Држећп се текста члана 138, ако би један лист писао противу државног јединства, изазивао верски или племенски раздор, посредно позивао на насплну измену Устава или закона, власт би могла, не само забранити поједине његове бројеве, него бп могла забранитп његово даље излажење. Ово тумачење нпје опште примљено. Пма једно ммшљење, да и члан 138 допушта само забрану појединпх бројева. Ово се мпшљење оснива на томе, што и код забране из члана 138 важе прописи о „извршењу забране 1 * по члану 13;утпм прописима пак говорп се само о забрани појединих бројева. Нама овај разлог не изгледа тако јак. Прописи члана 13 који важе п код забране по члану 138 не говоре о предмету, већ о извршењу забране. Они кажу, да свако решење о забрани мора nhii суду на одобрење, следствено, мора ићи на одобрење и решење о забрани по члану 138. Да лп he забрана по члану 138 имати за предмет само поједине бројеве, као забрана по члану 13, пли he обухватпти цео лист, то је друго пптање. Ако је у оба случаја поступак извршења забране псти, не мора бити исти и обим забране. Ми држимо, дакле, да по члану 138 власт може забранити излажење листа, али под условом да ту забрану одобри суд. Суд he одобрити забрану кад год нађе да је лист доиста учинио она дела због којих се по члану 138 може забранити ње-